Knjiga Lidije Obradović „Biti gej u Srbiji" počinje rečenicom: „Pred vama je najbolja knjiga o sukobljenom odnosu hetero i homo orijentisane Srbije. I jedina." U pitanju je prva knjiga bavi se kompleksnom temom homofobije u Srbiji i kako u našoj zemlji žive gej muškarci. Promocija je održana pod pokroviteljstvom Ministarstva za ljudska i manjinska prava povodom 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije.

Povod za pisanje ove knjige bio je istoimeni autorkin tekst za magazin „Prestup" koji je objavljen i na sajtu B92. Negativni i homofobični komentari na ovaj tekst iznenadili su autorku, te je odlučila da se ozbiljnije pozabavi ovom temom.

Knjiga obuhvata širok dijapazon tekstova i priloga, među kojima su ispovesti homoseksualaca iz Beograda, unutrašnjosti Srbije i Vojvodine, različitog porekla, starostne dobi, obrazovanja i socijalnog statusa. Za ovu knjigu specijalno su priloge napisali prof dr Ratko Božović - sociolog, dr Svetozar Čiplić - ministar za ljudska i manjinska prava, Jovan Ćirilov - dramaturg i Vesna Brzev-Čurčić - psihoanalitičarka.

Muškarcima koji vole muškarce svilen je gajtan stegnut oko vrata taman toliko da ih stalno žulja. Opomene radi, da ne zaborave da su nepoželjni kao sinovi, kao braća, kao kolege, kao komšije, kao prijatelji...

Zašto?

Ugrožavaju predrasude koje ih prate. Lakše je, iz neznanja, verovati u ono što se želi, nego se suočiti sa nepoznatim. Nepoznato i strah od nepoznatog idu ruku pod ruku. Opasna je to kombinacija jer provocira zapitanost: „Jesam li u pravu?" Ugrožavaju licemerje oličeno u rečima: „Gej je Ok, ali ne u mom dvorištu.

Folk diva Seka Aleksić nedavno je uradila set fotografija gde je u zagrljaju sa seksi devojkom koje će navodno biti objavljene u britanskom gej magazine „ReFresh". Svojevremeno se na naslovnici tog magazina našao i maneken Petar Perović, koji je široj javnosti postao poznat nakon učestvovanja u Velikom bratu. Mediji su kasnije objavili da je urednik magazina David Tickner demantovao tvrdnje da su fotografije snimljene za „ReFresh".

Na osnovu ove priče došli smo do zaključka da su naše zvezde i javne ličnosti spremne da se pojave na naslovnicama gej magazina i da je Srbija možda spremna da ponovo dobije svoj gej magazin. Podsećamo da se prvi srpski gej magazin „Dečko" ugasio pre pet godina.

Zbog toga organizujemo ovo glasanje kako bi utvrdili koji par treba da se pojavi na naslovnici prvog broja srpskog gej magazina koji smo simbolično nazvali „2deset", jer taj broj donosi sreću gej populaciji. Iako još nema govora o pokretanju gej magazina u Srbiji, smatramo da nije izlišno da odredimo ko će biti na njegovoj prvoj naslovnici. Možda ovo glasanje podstakne neko novinsko preduzeće da počne sa izdavanjem gej magazina.

Boris Milićević, gej aktivista iz Beograda, protestujući zbog nebrige države prema gej-lezbejskoj populaciji odsekao je juče sebi pišu i pozvao svoje kolege gej aktiviste da to isto učine.

Predsednik Gej-strejt alijanse Boris Milićević odsekao je juče sebi pišu, u znak protesta zbog nebrige države prema gej-lezbejskoj populaciji u Srbiji. Milićević je najpre odbio lekarsku pomoć, ali je na intervenciju premijera Cvetkovića pristao da ode u bolnicu na operaciju.

Prava drama je počela juče oko podneva, kada je okupljenim kolegama Milićević pokazao odsečenu pišu.

On je pozvao svoje kolege da učine isto sve dok Vlada Srbije ne promeni politiku kada je u pitanju gej-lezbejska populacija u Srbiji.

Rođen je 28. novembra 1980. godine u pogonima kragujevačke „Zastave". Odmah nakon rođenja postao je velika zvezda u SFRJ, ali je on sanjao velike snove i maštao o holivudskoj karijeri. Nije mogao da se pohvali posebnim talentom, niti lepotom, ali je posedovao želju za uspehom, slavom i bogatstvom, koja ga je vodila ka vrhu. Kritika je pokušavala da ga uništi, ali je on grabio napred ka vrhu, o čemu govori i impozantna filmska karijera. Uzeo je umetničko ime „Yugo" i krenuo u osvajanje Holivuda.

Svoju prvu holivudsku ulogu duguje komediji „Dregnet" iz 1987. godine u kojoj glavnu ulogu, inspektora Džoa Frajdeja, tumači Den Ejkrojd. On kao službeni automobil dobija „juga" za kojeg kaže: „Jedina kola koja je Služba bila spremna da nam ustupi bio je neobeleženi 'jugo' - uvoz iz Jugoslavije koji je Služba dobila od vlade te zemlje kao test vozilo, a koje predstavlja 'poslednji vrisak' srpsko-hrvatske tehnologije".

Nakon toga usledila je 1989. godine velika uloga u epizodi „Take My Wife For Example" popularne američke serije „Slučajni partneri" (Moonlightning) sa Sibil Šepard i Brusom Vilisom. Vilisov lik bezuspešno pokušava da se otarasi „juga" dobijenog kao neželjeni rođendanski poklon. On ga ostavlja u ozloglašenom kraju grada, gde niko ne želi da ga ukrade. Na kraju uspeva da ga se reši tako što ga slučajno ugura u iskopanu raku na gradskom groblju. Iste godine imao je dve slabo zapažene epizodne uloge u filmovima „Shocker" i „K9".

Naći partnera ili partnerku za seks je ponekad veoma komplikovana, teška, opasna, katkad i nemoguća misija. U taj proces treba uložiti puno energije, truda, vremena, istraživanja, ubeđivanja i na kraju se može desiti da cela akcija rezultira fijaskom i monologom: „Dragi, svakome se to može desiti". Ali, zamislite da vam, nakon što ste prevalili čitav taj put udvaranja i spremni ste da konzumirate njegove plodove, život počnu da vam zagorčavaju zakoni, koji kao i vaše komšije vole da zabadaju nos u vaš krevet i da kontrolišu ono što vi u njemu radite. Pojedini od tih zakona, koji su na snazi u nekim zemljama su apsolutno apsurdni i njih je prikupio američki pisac Robert Pelton u svojoj knjizi „Glupi seks zakoni koje niste ni znali da kršite".

Za mnoge muškarce proces muvanja je apsolutni pakao, jer moraju da se predstave u najboljem svetlu, da budu zabavni, šarmantni, zanimljivi, najbolji na svetu, sve kako bi stigli do cilja, odnosno seksa. Naravno u tom procesu muvanja ceni se originalnost te neki muškarci u Americi vole da koriste laso kako bi ulovili izabranicu svog srca. Ali, ako bi to učini u državi Džordžija u gradu Hogansvilu postojala bi opasnost da odgovaraju pred zakonom, jer je to izričito zabranjeno.

Kada dođe ovaj Vaskrs svi se nešto napale da se tucaju i samo o tucanju pričaju. Nisam vam ja neki konzervativac, ali bre ovi čak i ne biraju s kim će da se tucaju, nego daj šta daš. Bože me sakloni, ovaj svet je skroz poludeo. Mogu da se kladim da čak ni zaštitu ne koriste.

I mene su spopadali raznorazni sa svih strana.

- Peđa, hoćeš da se tucamo? - pitao me je jedan od tih seksualnih manijaka.

- Beži bre manijače jedan. (Svi već dobro znaju da se ja čuvam za brak i gospodina Pravog)

- Hajde, uzmi jaje u ruku i da se tucamo. Ako ti razbijem jaje, ono postaje moje, ali ako ti razbiješ moje, onda ono postaje tvoje.

- Beži bre budalo jedna, kome ćeš ti da razbijaš jaja. Kretenu bolesni.

Morao sam ovih dana non stop da branim family jewels od manijaka. Ne dam ja moje cojones svakome da ih razbija.

Ali, dok su svi bili preopterećeni tucanjem i seksom, jedna napaćena duša je patila jer seksa nema, niti će ga imati do kraja života. Evo meni su od same pomisli na takvu sudbinu kletu krenule suze.

Kako kaže dnevni list ALO!, gospodin Legija, koji je osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića, sve je bliži tome da bukvalno zaboravi kako se vodi ljubav! (Meni suze nezaustavljivo liju niz obraze. Šta ću kad sam duševan i osećam empatiju sa onima koji pate). Bivšem komandantu „crvenih beretki" su već pet godina uskraćene ljubavne posete supruge, a apstiniraće od seksa još dugo u posebnom odeljenju požarevačkog zatvora Zabela, poznatijem kao „Alkatraz".

Jednom davno u jednoj dalekoj zemlji u jednom malom gradu živela su tri Romčeta. Pošto su već dovoljno porasli, a još uvek su živeli sa svojim roditeljima, odlučili su da se osamostale. Jednog dana obavestili su svoje roditelje da odlaze u beli svet, odnosno u beli grad. Roditelji su plakali i pokušavali da ih od toga odvrate. Plašili su pričama da u gradu belom ima mesta samo za bele ljude, o zlim ljudima koji u njemu žive, o Velikom Gramzivom Mišku i njegovom drugu Velikom Zlom Đilasu. Na njihovu žalost te priče nisu uspele da uplaše tri Romčeta, te su oni spakovali svoje stvari i krenuli ka gradu belom. Pratili su danima put od bele cigle i stigli do grada bele boje gde du odlučili da se nastane. Belograđani su ih gledali popreko, jer nisu bili beli, ali to Romčiće nije mnogo brinulo.

Našli su jako lep plac i odlučili da tu naprave kućice za sebe. Pošto su želeli da se osamostale, odlučili su svako napravi kućicu za sebe.

Zašto?

Zato što je povod jedan tekst objavljen na mom B92 blogu.

Zato što je to najbolji intervju koji sam dao u svojoj karijeri.

Zato što ga je "Pravda" objavila na naslovnoj strani.

Zato što je to najveći intervju ikada sa gej aktivistom (oko 17 hiljada karaktera) na tri strane.

Zato što je to "Pravda" (ciljna grupa do koje se teško dopire) i ceo tekst je apsolutno pozitivan i ništa nije izvučeno iz konteksta.

Uživajte.

Političku i medijsku polemiku o Zakonu protiv diskriminacije ulepšale su fotomontaže Dragana Markovića Palme. Njihov autor, Predrag M. Azdejković, u ekskluzivnom intervjuu „Pravdi", otkriva kako izgleda život mladog homoseksualca u ovakvoj Srbiji.

CENZURA OSEĆANJA

Vaš tekst „Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje" pročitao sam kao neku vrstu spiska lepih želja gej populacije, ali bez mogućnosti da se ostvare u ovom društvu.

Molim Vas ga za čitaoce Pravde, koji nisu videli taj tekst na Vašem blogu, navedete osnovne zahteve koji bi homoseksualcima omogućili da žive bez osećaja diskriminacije.

Poštovani/e,

Zbog štete koje su izazvale moje fotomontaže Dragana Markovića Palme organizaciji „Queeria centar" u kojoj sam bio aktivan, odlučio sam da iz iste istupim i svu odgovornost i krivicu preuzmem na sebe.

Iako su fotomontaže preuzete bez mog znanja i odobrenja sa mog privatnog facebook profila i objavljene na sajtu e-novine.com, koje su predstavljene kao delo cele organizacije, smatram potrebnim da u ovom trenutku kada se ne biraju sredstva da se blati gej-lezbijska populacija i Zakon protiv diskriminacije preuzmem krivicu na sebe, kako bi organizacija koja se bori za prava čitave gej-lezbijske populacije mogla da nesmetano nastavi dalje sa svojim radom.

Kada to pitam, ne mislim kada ćemo imati normalne ekonomske uslove za život, zadovoljavajuće zdravstveno i socijalno osiguranje, kvalitetne kulturne sadržaje, mogućnosti i šanse koje svi građani i građanske Srbije treba da imaju. Ne, ovo pitanje postavljam svojoj braći gej muškarcima i sestrama lezbejkama. Kada ćemo mi kao grupa živeti normalno?

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima sedimo u parku na klupi, da se držimo za ruke i da gledamo kako raste trava, bez straha da nas s leđa neko bejzbol palicom ne lupi u glavu i prospe nam mozak.

Kada ćemo moći da se na rastanku sa partnerom poljubimo i da mu mašemo dok odlazi, umesto što se prijateljski zdravimo, jer čak ne smemo ni da se zagrlimo, jer će to možda izgledati suviše pederski.

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima normalno plešemo po svim diskotekama, a ne samo u svojom getu u koji svakog vikenda žele da upadnu razulareni skinsi?

Kada ćemo moći svog partnera normalno da predstavimo svojim roditeljima, umesto što ih sada lažemo da nam je ta osoba s kojom se jako često viđamo prijatelj?

Kada ćemo moći da plačemo na ramenu svojih prijatelja, jer nas je partner ostavio zbog tamo neke kučke, a da ne dobijemo odgovor da svoj privatni život zadržimo za sebe?

Kada ćemo postati sinovi i ćerke naših roditelja, kojih se oni neće stideti i zbog kojih neće osećati tugu i setu jer nismo heteroseksualni?

Kada ćemo postati dostojanstveni pripadnici ovog društva, koji ne moraju da kriju svoju seksualnost i koji se svoje seksualnosti neće stideti?

Sebi ova pitanja postavljam već petnaest godina.