Kad hoćete nekoga da slažete, pre svega razmišljate o profilu te osobe i njenoj inteligenciji. Zavisno o tome kakva je vaša procena i mišljenje o toj osobe smišljate laž. Za malu decu smišljate laži o Deda Mrazu, Zubić Vili, babarogama i dečica će u to poverovati. Kad malo porastu počinjete da im servirate bolje laži, jer priče o vilama, čudovištima i vampirima više ne prolaze. Ako bi ipak pokušali da im ponudite takve naivne laži, bili bi pre svega provaljeni, ali bi time pokazali da o njima nemate neko posebno visoko mišljenje. A možda ste glupi i ne umete da smislite bolju laž.

To naši političari non stop rade. Poslednji u nizu vređanja inteligencije sopstvenih građana bio je i ministar Goran Knežević koji je smilio naivnu laž, da je dovoljno da on popije čašu mleka i da svi padnu na dupe i pomisle kako je mleko u Srbiji super. Žao mi je, ali mene, kao i mnoge druge, je taj potez uvredio! Nismo naivna deca i nije dovoljno da ministar kao neki cirkuzant popije čašu mleka pred kamerama! Ovo je ozbiljna stvar i zahteva ozbiljan odnos države i ministra! Ako niste sposobni za to, onda sikter!

 

 

BEOGRAD, 10. januar 2011, (Njuz) - Policija je danas oko 17 časova sprečila Marka Jovanovića, zaposlenog u Erste banci, da izvrši samoubistvo. Marko Jovanović, koji je domaćoj javnosti poznat po reklami za Erste banku „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu" , popeo se nakon radnog vremena na krov zgrade banke u Sarajevskoj ulici u nameri da s nje skoči.

- Beži, bre, ne prilazi mi! Ubiću se! Šta mi drugo ostaje?!, - bile su njegove reči izgovorene samo nekoliko trenutaka pre nego što je policija uspela da ga spreči u nameri da skoči i okonča svoj život.

Dok sam sedeo u omiljenoj stolici za ljuljanje i razmišljao o novoj mustri za džemper koji pletem, zazvonio je telefon. Bio je to moj najbolji „drug“ koji me je pozvao kod njega da zajedno gledamo pornić „Mirko i Slavo protiv četnika“. Sram te bilo najbolji druže, pa zar na svetu nedelju i crveno slovo da me zoveš da gledamo porniće i da pevamo bezobrazne pesme „pusti pužu rogove, izađi iz kućice“. Ja sam odlučio da se danas na svetu nedelju posvetim pravoslavlju i njegovom spasavanja od zlih sila sa zapada.

Da li vam zvuči čudno: konferencija o gej pravima u Mileševi; konferencija o ženskim pravim u Hilandaru, seminar o reproduktivnim pravima „Abortus nije ubistvo“ u Studenici, konferencija o klero-fašizmu u Ravanici, skup za odbranu Ratka Mladića i Radovana Karadžića u Žiči (dobro ovo poslednje i nije tako čudno)?

Pa možda vam ovo zvuči čudno, ali nije nemoguće jer...

Jedna od tema koja je zaokupirala medije ove nedelje jeste inicijativa Gej lezbejskog info centra da se promeni član 62. Ustava Srbije koji definiše brak samo kao uniju muškarca i žene. Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja ima ovu definiciju u Ustavu, koja u stvari zabranjuje istopolne brakove. Bez promene Ustava nemoguće je promeniti Porodični zakon koji takođe definiše brak kao uniju muškarca i žene. To mu dođe dupla blokada gej brakova, koja je došla iz DSS kuhinje. U vreme donošenja Ustava u javnosti je figuriralo više predloga i verzija Ustava, a jedna od tih je bila verzija nevladinih organizacija, u kojoj definicija braka nije imala polnu odrednicu, što je pojedinima zapalo za oko, te je jedna od javnih rasprava posvećena gej brakovima. Na moju žalost, 2006. godine smo dobili Koštunicin Ustav, koji ima previše nedostataka i jako ih je teško izmeniti.

Pored toga što Porodični zakon zabranjuje gej brakove on i vanbračnu zajednicu definiše samo kao uniju muškarca i žene, što znači da istopolne zajednice, koje su stvarnost svuda u svetu te i u Srbiji, nisu uopšte prepoznate pred zakonom i istopolni partneri nemaju nikakva prava ni beneficije koje imaju partneri različitog pola.

Beogradski centar za ljudska prava je u avgustu 2005. godine podneo Ustavnom sudu Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana 1 stava 1 Porodičnog zakona, po kome se vanbračnim zajednicama smatraju samo trajnije zajednice osoba različitog pola. Ovakva definicija vanbračne zajednice stavlja u značajno nepovoljniji položaj partnere istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima koja se garantuju vanbračnim partnerima, uključujući i prava na izdržavanje, zajedničku imovinu i zaštitu od nasilja u porodici. Time su partneri istog pola postali žrtve diskriminacije na osnovu pola, odnosno seksualne orijentacije. Ustavni sud Srbije još uvek nije raspravljao o ovom slučaju, iako je prošlo više od pet godina.

Povodom teksta objavljenom u dnevnom listu Kurir od 3. maja 2008. pod nazivom „Rani radovi „gradonačelnice““.

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

 

Sede tako Srbi za kompjuterom, gledaju slike iz Makedonije i smeju se "jadnim" Makedoncima kako falsifikuju istoriju i kite se Aleksandrom Velikim kao da je on njihov. Glasno se smeju, prstom pokazuju i ismejavaju...

Onda su promenili website, videli kako je Srbija osvojila stotu medalju i krenuli da urlaju od sreće i da se raduju kako su moćna i velika nacija, koja je najverovatnija starija od Aleksandra Velikog i svoju prvu medalju najverovatnije osvojila u Antičkog Grčkoj, naravno u tenisu! Nikako da im padne na pamet da smo svega nekoliko godina Republika Srbija i da smo pod tim imenom nastupali samo na Olimpijadi u Pekingu i Londonu.

 

Pojedini gej aktivisti vole mnogo da kukaju. Takve ih je bog stvorio. Kukaju, leleču i nariču. Istina da situacija nije ni malo ružičasta, ali lično nisam u fazonu da postanem narikača i otimam 'leb od usta Ženama u crnom. Još davno sam odlučio da želim da imam drugačiji, optimističniji stav i da tražim pozitivne i lepe stvari koje se dešavaju oko nas i da ih slavim i osnažujem.

Tako je nastala i ideja za Optimist zidni kalendar za 2013. godinu koji nosi naslov Budućnost:

„Sve je crno oko mene" je stav prosečne LGBT osobe u Srbiji i taj stav je uzrokovan homofobijom u društvu, čestim govorom mržnje u medijima i na internetu, zabranama Parade ponosa, nasiljem nad LGBT osobama, diskriminacijom, ponižavanjem, vređanjem, omalovažavanjem, nereagovanjem i ne uzimanjem u zaštitu... i razumljivo je da je takav stav prisutan, ali praktično gledano da li je to produktivno? Da li to uljuljkivanje u ulogu žrtve, melanholiju i depresiju pomaže da se problem reši ili ga samo još više produbljuje. Šta god da kažemo negativno o odnosu Srbije prema LGBT pitanju u određenom procentu bićemo u pravu, ali bez obzira na sve to, u Srbiji se dešavaju jako pozitivne i lepe stvari, a koje su vezane za LGBT egzistenciju i zajednicu. Ovaj kalendar ima za cilj da vas upozna ili podseti na važne događaje koji su doprineli toleranciji, osnaživanju i većoj vidljivosti LGBT populacije, i da s njima na umu krenemo u optimističnu budućnost i još bolju 2013. godinu.

 

Sinoćna Noć muzike najavljena je kao kulturni događaj godine u Beogradu "kada će pod otvorenim nebom ugostiti filharmonijski orkestar na jednoj od najlepših gradskih lokacija i time još jednom stati rame uz rame sa mnogim svetskim metropolama poput Beča, Londona, Berlina i Nju Jorka.

Ja sam se iskreno poradovao ovog događaju, ponajviše kako bi drugarima iz Beča rekao da su slepci jer su pobegli, da im se serem u Bečku filharmoniju koja svakog maja svira u Šenbrunu, jer ima to i Beograd, jer Beograd stoji rame uz rame sa svetskim metropolama.

A šta smo mi na kraju dobili? Vašarski koncert za široke narodne mase!

Ja sam bio tako naivan da poverujem, da kad napišu na plakatu "Filharmonija na otvorenom" (krupnim slovima) i "Specijalni gost: Dečja filharmonija" (sitnim slovima) da ću uživati u koncertu Beogradske filharmonije, ali ne... Bio je to koncert Regionalne dečje filharmonije. Nisu bili specijalni gost, nego glavne zvezde. Pošto su u pitanju klinci, neću biti zao, ali ću raći da je to više ličilo na probu, nego na koncert. Na nekim promo materijala nigde se i ne spominje Dečja filharmonija, već samo Filharmonija!

Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.

U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.

Minja je oduvek bio fino i povučeno dete. Kao mali igrao se lutkicama, tiganjima i šerpama. Često je oblačio haljinice svoje sestre, u koje bi se jedva uvukao jer su mu bile male, i navlačio mamine cipele, dok je ona bila na poslu, i imitirao Lepu Brenu. Ali, ubrzo, pošto je bio napredno dete, nije mogao da ulazi u sekine haljinice i mamine cipelice, te je postao depresivan. Roditelji nisu znali šta da rade, niti su znali u kom grmu leži problem. Da bi ga izvukli iz depresije upisivali su ga na razne sportove. Od boksa, karatea, ragbija do streljaštva i džudoa. Možda ga je bavljenje sportom izvuklo iz depresije, ali ljubav za suknjicama, cipelicama i Lepom Brenom nikad nije nestala.

 

Naša najbolja i najpoznatija kreatorka, čije kreacije nose sve poznate svetske zvezde od Indire Radić do Jennifer Lopez i nazad, čije kolekcije ostavljaju bez daha modne novinare na svim svetskim fashion weekovima od New Yorka preko Lapova i Pariza, ličnost zbog koje Karl Lagerfeld, Donatela Versace, Ljubomir Milodragović, Vivien Westwood i mnogi drugi gube živce jer nisu „ni prići“ njenom talentu, zbog čijih kreacija strepe sve ovčice zlatiborske, naredila je radnicama u oba svoja butika da izbace Natašu Kandić ako kojim slučajem svrati.

Verica zamera Nataši što je prisustvovala ceremoniji nastranog, nepravednog, jednostranog, protivpravnog proglašenju nezavisnosti lažne države Kosovo i otimanja 15% srpske teritorije i kaže:

- Nataši Kandić je zabranjen ulazak u moje radnje! Rekla sam prodavačicama da je izbace ako mi samo uđe u butik! Reč je o osobi koja nema razuma i kojoj će poslednji trenuci u životu biti ispunjeni groznim slikama, jer znate da vam u tim momentima kroz glavu prođe čitav život! Neka joj služi na čast sve što je uradila i jadna njena deca, ako ih uopšte ima!

Kako saznajemo iz izvora bliskih Nataši Kandić, koji su želeli da ostanu anonimni, ona je zbog ove zabrane pala u tešku depresije, čak je pokušala i samoubistvo.

Iz Urgentnog centra kažu da je njihova dežurna ekipa zatekla Natašu u VR haljini i da se pored nje nalazila litarska boca VR parfema, koji je Kandićeva prethodno popila.

Inače, ceo slučaj je slučajno prijavio službenik Državne bezbednosti koji se slučajno našao u komšiluku.