Piše: Boban Stojanović  

S obzirom na to da sam/smo poslednjim postovima proizveli društvene skandale koji su prouzrokovali obajvljivanje kritika u medijima na račun Queerie, ipak, u svom tom haous, imao sam priliku da saznam nešto važno. Blog je zapravo - internet dnevnik.

Upravo zato, danas želim da sa vama podelim nekoliko momenata sa kojima se susrećemo mi, ničim izazvani skandal majstori.

Pre svega, želim da ovog paklenog dana, podelim svu duševnu bol koju mi je nanelo provlačenje mog imena kroz medije u kontekstu satanističkog blaćenja NjegoveSvetsostiPatrijarhaSrpskogGospodinaPavla.

Evo, stavljam crnu čipku preko lica, u rukavicama od satena sklapam ručice i molim za oprost.

Oprosti im oče, ne znaju šta rade.

slika 1. Naš deo (spolja)

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.

 

Srpsku pravoslavnu crkvu je danas pogodio još jedan skandal. U Tolisi kod Modriče, izbila je opšta tuča gde su vernici mlatili bezobrazne popove, ruke im se pozlatile (prim. aut.). Od našeg dopisnika iz Modriče saznajemo detalje ovog nemilog događaja.

Nakon što je episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda, osveštao zvona hrama, pripremljena je gozba. Svi crkveni velikodostojnici su posedali za sto, dok su ih okupljeni seljani služili.

Mlade, napupele seoske devojke su donele lavore i peškire da sveštenici prvo operu ruke. Kao što je red gozbu treba započeti zdravicom i naravno rakijom. Seljani su za tu priliku odvojili najbolju šljivovicu koju imaju, ali ona i nije bila po ukusu sveštenstva.

- Paaaaa, i nije van nešto ova rakija. Slaba. A, Slađane, šta ti misliš? Da nisu stavljali vodu da je razblaže, - upita Kačavenda.

- Stoka je to seljačka, sigurno su stavljali vodu, - odgovori Slađan i drmnu rakicu na eks.

 

Staro i mlado, strejt i gej, muško i žensko, ljudi i životinje, svi vole dobru paradu. To nam je upisano u DNK, hromozom broj 13. Mi gejovi posebno volemo da se skidamo i da na paradama pokazujemo naša depilirana i nabildovana dupeta. Zato i idemo u teretane kako bi pripremili naše guze za taj svečani dan. Čujem da ih neki posebno perverzni pumpaju silikonima.

Cele godine se pripremamo da izađemo na beogradske ulice i svim zainteresovanim personama pokažemo naša zategnuta, uljem namazana tela. Kao što je vojska nekada pravila vojne parade i prikazivala svoje oružje (dok ga je još uvek imala), tako i mi gejovi prikazujemo naš arsenal. Posebno volimo da pokazujemo naše štafete, koje idu iz ruke u ruku. Kažu mi da lezbejke pokazuju sise, ali pošto mi gejovi genetski ne možemo da vidimo ženske grudi (ni po svetlu, ni po mraku) ne mogu da potvrdim ovu informaciju.

Svi već dobro znate da su one tikve bez korena koje nemaju ni tradiciju ni istoriju, a koji sebe nazivaju Amerikancima, hteli da nam otmu Miloša Obilića i predaju onima čije se ime ne spominje od kada je Vuk Jeremić ministar inostranih poslova. Krenuo je tu i neki protivprirodni talas priznavanja od strane zlih svetskih sila da je Miloš Obilić od onih čije se ime više ne spominje. Opet su se urotili protiv jadne i napaćene Srbije, ali smo mi taj talas prekinuli i zatražili od Međunarodnog suda pravde da Miloša Obilića jednom za svagda proglase 100% Srbinom. To se može smatrati još jednom pobedom Vuka Jeremića, jer je ovu borbu za čast Miloševu probacio na teren međunarodnog prava, gde smo stari igrači i na kojem ćemo, čak i u gostima, pobediti. Nažalost, Međunarodni sud pravde je spor, evo ja već tri godine čekam sudsku odluku da su Snežana i sedam patuljaka istorijske ličnosti, a nikako plod mašte tamo neke braće Grim.

Pošto takozvani Amerikanci sa svojim poltronom u vidu Evropske unije, ne mogu da podnesu da ih je mala i napaćena Srbija opet pobedila, oni su odlučili da nam se osvete i uhapse Žarka Lauševića, samo zato što je glumio Miloša Obilića. Sramota! Hapse nezaštićenog i nedužnog čoveka bez ikakvog povoda i razloga, još su mu natovarili da je 1993. ubio neke Crnogorce. Pa stvarno, lažljiva američka mašinerija zla ne zna za meru. Čudi me da mu nisu i pripisali neki ratni zločin i odmah ga sproveli u Haški kazamat. Ali, ono što je pozitivno u čitavoj priči jeste da su srpske vlasti, uprkos američkim provokacijama, pokazali su dostojanstvo i staloženost i nisu poklekli pred neprijateljem.

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

Ostavljen sam a ljubav kao da kušao nisam. Slušam tužne pesme naše zajedničke drugarice Cece, dok mi se suze slivaju niz silikonom popunjene obraze, preko hirurški smanjene trajno depilirane brade, do silikonom popunjenih grudi i tu padaju i prave jezerce. Iz silikonom popunjenih usana cure psovke i kletve. Moje botoksom zategnuto lice ne može da pokaže tugu i bes koje osećam. Šta mi je činiti? Šta da radim? Da odem do prodavnice da kupim hleb i mleko, do trafike po papirnate maramice, da pustim jednu mašinu da opere veš, da obrišem prašinu, usisam, opeglam, spremim ručak (ženskom poslu nikad kraja), skuvam kafu, sednem i smislim osvetu?! Platićeš mi Palmo, platićeš. Zapamtićeš dan kada si se usudio da me ostaviš zbog tamo nekog Bidže!

 

Jutros sam se vratio iz Londona gde sam bio gost na kraljevskom venčanju, koji mnogi lažno nazivaju svadbom veka. Prvo da objasnim kako sam se ja uopšte našao tamo. Elem, mladina majka, zla tašta, Carole Elizabeth Middleton, devojačko Goldsmith je moja tetka po ocu, koja mene prosto obožava. Ali pošto su se moja mama i tetka Carole posvađale 2003. godine na prvomajskom uranku oko toga koja pravi bolje pihtije, i od tada ne razgovaraju već se samo naokolo ogovaraju, na svadbu sam pozvan samo ja. Moja mama se jako naljutila na mene i zapretila da će me se odreći preko novina ako odem, ali sorry mama, ja bih te prodao i za mnogo manje nego što je kraljevsko venčanje.

Kao što znate glavna fora na venčanju su bili šeširi. Proveo sam skoro dva meseca u traženja šešira za tu priliku i jedva sam se odlučio. Želeo sam da pokažem svoj nacionalni ponos i my heritage, zato sam se odlučio za oblačiće, kao simbola neba i nebeskog naroda i duge kao simbola pederluka. Mnogi britanski i svetski tabloidi proglasili su moj šešir za najbolji na čitavom venčanju, iako je konkurencija bila velika. Elton je bio toliko ljubomoran na moj šešir da je u više navrata pokušavao da ga izbuši.

Moje lezbejske prijateljice, Irina i Marijana, koje žive zajedno već pet godina u svom krasnom kutku na Dorćolu, odlučile su da postanu mame. Moja prva reakcija je bila: „Šta će vam to u životu?“. Usledio je njihov poduži odgovor koji je počinjao sa: „U životu svake žene u jednom trenutku njenog života javi se...“. Dobro, stop, ionako ne bih razumeo. Zadovoljiću se odgovorom da je u pitanju „ženska stvar“ koju ja kao „vlasnik penisa“ ne mogu da razumem.

Nakon tog obrazloženja usledilo je moje pitanje: „A kako?“. Ove dve lezbejske lepotice odlučile su da zamole nekog svog gej prijatelja da bude donator. Žele da rode 100% gej-lezbejsko dete. Mmmmm odlično, sad možemo da se igramo ko bi bio najbolji tatica od gomile pedera koje znamo. Meni su kroz glavu prolazili svi priplodni gej pastuvi, ali u tom trenutku desilo se ono nezamislivo.

- Mi smo mislile da bi bilo lepo da to budeš ti – rekle su u glas.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

Skočili Srbi da brane slobodu štampe u Francuskoj, da žale ubijene francuske novinare... i sve bi to bilo OK da mi živimo u državi u kojoj postoje medijske slobode, u kojoj smo sve one ubice novinara pohapsili i osudili, u kojoj novinarima ne ukidaju emisije, u kojoj novinari ne mora da žive i rade pod višegodišnjom zaštitom policije... Kad treba da čistimo tuđe dvorište, kada treba da glumimo kosmopolite, da lažno predstavljamo da je Beograd svet, onda se okupimo i pokazujemo svoje licemerje, onda se i ministar kulture oglasi...

Najzanimljivije mi je što se raznorazni novinari tabloida solidarišu sa francuskim kolegama koji su me razvlačili po novinama zbog mojih fotomontaža... Ja vaše licemerje ne mogu da podnesem, jer branite slobode samo dok zube te slobode ne osetite na svojoj koži...