- Идемо вечерас у Турску Чаршију, каже ми, у Сули Ан.

Кроз маглу се присећам да је то стара грађевина, некада преноћиште за караване, а да је данас у њу смештен део ликовне академије.  

- Нека изложба?

- Не, уопште не, али звучи добро.

*

Почетна идеја ми је била да сакупим по 20 песама из 20 година, од 1977. до 1996. Не постоји ништа посебно значајно у избору година, то је лични временски прозор, тамо негде од шестог-седмог разреда до одласка у САД, ту негде док сам ишао у кафиће или око њих. Што се тиче избора музике, ситуације је управо обрнута -- ту је мало тога личног. У принципу, неке песме и ауторе (Фил Колинс, Бон Џови, Болтон, ...) нисам уврстио јер не могу да их смислим, али идеја ипак није била да поставим само оно што ми се допада, искључиво кул песме које сам слушао у мом искључиво кул (и празном) кафићу са мојим искључиво кул друштвом и девојкама, већ песме које су се слушале у пуним кафићима и које су сви знали, хтели не хтели. Сходно томе, крајњи избор је неравномеран у квалитету, има и добрих песама, а има и летњих хитића, песама које сам поново чуо после 25 година и довољно ми је за следећих 25, ...

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

Mozda je čovek čoveku vuk, ali je sam sebi zasigurno samo magarac.

Devojke iz osmog su me ignorisale prirodnom nemarnoshcu koje one neguju za dechake svojih godina u ranom pubertetu.  

U mom sluchaju je bilo josh gore. Za devojke iz osmog nisam postojao. Krenuo sam u shkolu rano, nisam imao ni punih shest, i bio sam uvek u nekom drugom filmu. Dok su ostali dechaci skupljali slichice, ja sam igrao klkere, kad sam preshao na slichice, oni su preshli na muziku, kad sam pocheo da slusham muziku, oni su pocheli da idu na zhurke. Godine emocionalnog kaskanja.

Ali devojkama iz sedmog sam bio osmak kao i svaki drugi. Bojanu sam upoznao

Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku.

Пре кратког времена сам добио поруку од особе коју не познајем. У неколико љубазних речи каже ми да је она сада професор математике у мојој гимназији, да организују прославу поводом 50-годишњице и да би их обрадовало уколико напишем неколико редова који би били прочитани садашњим ђацима током прославе. Било шта, каже, рецимо нешто око мојих учешћа на такмичењима.

Учинио сам то са задовољством, једва око двеста речи, јер такве прилике нису за предугачке приче (то добро знам, јер су и мени некада читали свакакве глупости док сам погледом тражио Радицу по сали). Овде ћу, са мало више детаља, испричати исту причу чију сам кратку верзију послао тамо.

šta da radim kada miki
blizu nemash onoliki

stan, auto i šofera, 
vikendicu, rasnog kera

u duši ti i ne fali
al' ti miki mnogo mali

mali konto, malo nula,
mala kola, stara, trula

nije moje srce čelik
samo miki hoću velik

velik bazen, garderobu, 
plus nakita punu sobu

'nako si mi jako slatak
šteta miki shto ti kratak

kratak odmor stvarno imaš
još ti kažu kad uzimaš

devojačkoj mojoj sreći
treba miki mnogo veći

veći provod, osvesti

Sve ovo liči na još jednu u nizu priča o pokidanim nitima i izgubljenim podsetnicima na prošla vremena i ljude. Sve, osim jednog detalja koji celoj priči dodaje neobičan sloj univerzalne ljudske vere i povezanosti.

Од аутобуске станице у подножју брда до Природно-математичког Факултета на врху води стаза прошарана степеницама и делимично осенчена дрвећем. Студентима прве године се чини стрмија и

Hronologija