Један бивши и један садашњи гувернер су однедавно и бивши председнички кандидати.

Рик Пери, бивши гувернер Тексаса, ослањао се на стратегију да четвртастим наочарима маскира своје неславно издање "ух, заборавио сам који сам оно владин сектор планирао да елиминишем првог дана чим постанем Председник, чекајте, чекајте, ма на вр' језика ми је ... хммм ... УУУПС!" од пре четири године, али је изгледа ипак био препознат.

Скот Вокер, садашњи гувернер Висконсина, представио је свој крах, од једног од водећих кандидата до подршке од око пола процента, као лидерску вештину којом отвара пут конзервативцима. Нисам сигуран како ово функционише, али вероватно боље од његовог плана како изаћи на крај с ИСИС-ом. Наиме, кад је на питање "шта с ИСИС-ом?" одговорио да су га "жестоке борбе око синдиката и пензија учитељица у Висконсину одлично припремиле за све међународне изазове", постало је јасно да би најважнији део његовог пакленог плана био да парламент Висконсина изгласа ИСИС-ово укидање. Мада, ваљда би мало помогао и зид који је планирао да изгради према Канади.

Tema ovog bloga je, bar za mene, sadržana u naslovu. Ali ja nikad ne pogodim koja je tema mog bloga. Blog je dugačak pa izaberite. Od privatizacije britanske železnice, preko ukrštenih reči, do ... spremnosti za put. 

- Тата, рекли су ми да ћу једног дана сигурно догурати до доктората, да одавно нису видели тако надареног момка.
- У школи?
- Ма каква школа сад, лепили смо плакате около и чак три од мојих су се задржали.

* * *

Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.

(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)

* * *

Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.

Налете путем друштвених мрежа свакакве питалице. Обично их прескачем, али ми је једна ипак запала за око својом бесмисленошћу (знам, знам, ... једна??).

- Када би ти као некадашњи осмогодишњак данас срео себе, да ли би био поносан?

Поносан? Хммм. Не верујем да би разговор уопште пошао у том правцу.

- Чико, да немате можда карамеле?

Architecture in Yugoslavia 1948 -- 1980

Exhibition open July 15, 2018, through January 13, 2019.

Ох, шта све стане у џем од кајсија! Лета и шуме, воћњак и песма, теткина кућа, кишница, лонче, свет један цео, иза језера, где, на њеним уснама само, другачије се зовем, сточић уз прозор, и љубав њена, слатка, лепљива, као џем преко кришака

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?

* * * 

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.