7850320884_1a8d755f15_z.jpg
Ova toplina po gradu navodi da se poveruje u činjenicu da najavljeno globalno otopljavanje na planeti koju nastanjujemo nadolazi, dakle ovo sad je malo dete od otopljavanja, biće mnogo, još toplije, kao pre nekih milion godina. To neće ostati bez izvesnih posledica i podrazumeva se da je to prilika za različite scenarije i pretpostavke o tome šta će se desiti ako proces zagrevanja planete uznapreduje, pa se pusti led sa vrhova planina, ali se istope i Antartik i Artik, i gde će se onda sa tom silnom vodom. Kažu kompetentni da će se to svakako desiti, ustvari, već se pomalo događa, pa će uticati i na poljorpivredu i na životinje, nestaće ove što ovde rastu a nastaće neke druge biljke, ako ih uopšte bude, građani će morati da menjaju garderobu, zimski turizam će očito izumreti, a o gradovima uz mora i u dolinama da se i ne govori.

 


Ovih dana hodam Kopaonikom po stazama Nacioanlnog parka i vidim neverovatnu količinu posečenog drveća svugde okolo, stotine primeraka uglavnom zimzelenog soja mada ima i drugih vrsta, onih listopadnih. Oboreno drveće je značajnog obima, impresivne visine a po ogoljenim godovima gde je testera prošla može se zaključiti da je zdravstveno stanje stabala bilo u veoma dobrom stanju. Kažu očevidci ove necivilizovane i drske akcije koja degradira ili čak poništava sve državne priče o navodnom očuvanju životne sredine da to traje nekoliko proteklih meseci a nastavlja se nesmanjenim obimom.

 

7803085954_909598de03_z.jpg

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

 


Habet unum Victor in Singidunum

Kip nabildovanog muškarca nazvanog „Pobednik“, stoji na visokom stubu u vrhu Kalemegdana, drži mač desnom rukom a u levoj, na dlanu, pticu za koju se u narodu misli da je columba pacem. Meštrović (1)  je mačem i golubom hteo da obavesti da je ovaj Pobednik uvek spreman na dve mogućnosti, da ratuje i da se miri, ali ima i priča da je stavljajući goluba mira u Pobednikovu levu ruku poslao posebnu poruku Beograđanima, eto, golub mira vam je na levom dlanu pa vam mirenje sa okruženjem ide od ruke kao i svim levacima, ne levorukima, levacima. 

 

U Beogradu, preko puta Cvetnog trga, na obodu Manješkog parka prisutna je neprekidno više od jednog i po veka zgrada u kojoj se događa Jugoslovensko Dramsko Pozorište iliti JDP iliti Jugodrp. Ulaz u teatar JDP je iz ulice Maršala Tita a ima i jedan od strane parka gde je scena Bojan Stupica. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati ne samo sled događanja koja se tiču njega samog, već i istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni i veoma otporni arhitekturalni arte fact koji se neverovatno brzo i uspešno prilagođavao prilikama i neprilikama. Sadanje pozorište je pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu, jedna od retkih preživelih o svemu što beše po gradu u vek i po. Cena opstajanja uprkos nevoljama ratnim i mirnodopskim je dopisivanje teksta mnogo puta tokom vremena, štivo je prepravljano i dopunjavano novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana društvenom jeziku koji je bio aktuelan i u upotrebi. Posle svega, pozorišno i arhitektonsko narečije je najviše profitiralo.

 

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

 

Uprošćeno i pojednostavljeno osmatranje grada i zaključivanje o njemu ne bi li se učinio još jedan od brojnih, iz puke radoznalosti, pokušaja da se odgovori na pitanje šta je to grad i zašto je takav i kako nastao i kad se to već desilo, šta je bilo posle. To svakako nije sasvim dobar način, to gledanje na brzaka, ali neka tako bude ovaj put, koristeći stereotipnu mantru o široko shvaćenoj slobodi mišljenja. Dakle, preskačući Praoca i njegovu pećinu kao istinski prapočetak i eone posle njega, recimo da je gradograditeljstvo započelo sa tvrđavom narogušenom prema pridošlicama, nepristupačnom na vrh neke čuke. Onda, vremenom događale su se razne gradske forme iznuđene uglavnom prilikama u okruženju te je bilo bezbroj slika prilikom pravljenja gradova po planeti od kojih je svaki, u saglasiju sa mestom na kome je nastao i dobom kad je zidan, emitovao poruku o svojoj posebnosti. Najzad se u proteklih nekoliko decenija stiglo do unificirane savremene metropole, razlike i posebnosti stvarane odvajkada su nestajale ili bile relativizovane, metropola ma gde bila je slična drugima i spremna da prihvati  u svoje okrilje ljudske i kosmičke sile i njima otvori, često nekritički, svoja vrata.

 

Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

 

7655187132_dd0692a5f5_m.jpgArhitektura, ovde oko nas, u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio poseban pomak unapred u nalaženju autentičnog arhitektonskog iskaza. U prvom planu je i dalje samo forma kao prevashodni izazov.

Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu sa ciljem da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži,  ponekad.

 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana