Narod kaže: Nijedno zlo (nesreća, bolest i ostala sranja) ne ide samo! Narečeni narod je nebitan ali u izreci ima istine. Svako od vas to može da potvrdi. Zašto je to tako, zašto je to postalo aksiom, na to pitanje niko nema odgovor ili ako ima, onda se to svede na prazno lupetanje kafanskopijačnofilozofskog tipa. Živa, živcata je istina da, za razliku od sreće (maksimum devet sati, kad se sve sabere, u prosečnom životu) koja ima neki svoj zamumuljeni način pojavljivanja, zlo uvek ide praćeno gorim, nikad samo!

Mož' ti disati

Sjedi Mujo kad eto ti Hase: Sjediš Mujaga i razmišljaš? Jok, odgovara Mujo, samo sjedim. Za razliku od Muje, meni se i kad sedim, stojim, ležim ili hodam, po glavudži motaju milijarde misli. Dobri i pošteni Dekart bi rekao: Postojiš, postojim, ergo sum. Jašta burazere, egzistiram iz sve snage. O ne, nikako ne bih da sebe ističem kao jednog jedinog, unikatnog, koji misli, ni na pameti mi nije. Mislećih ima na kamare.

Misli

Gospodin je mrtav, uradićemo još samo nekoliko neophodnih analiza i onda ćemo ga zvanično proglasiti mrtvim... Ali doktore... Molim vas da nas ne ometate u... sestro, pre nego što počnem sa autopsijom, uzmite uzorak krvi... Doktore...O bože, s čim sve ja moram da se bakćem... Doktore... Proceduru moramo poštovati, uostalom vi ste mrtvi... Ali... Srpski vam govorim, da li me razumete, hoćete li na engleskom, sestri: Zato sam svaki dan iscrpljen kao konj! Sestra špricem uzima krv iz vene: Ne pomerajte ruku! Da vam kažem…poslušajte me samo tren…

Na današnji dan 4. oktobra 1973 godine, otišao sam na odsluženje vojnog roka! Pre ravno četrdeset godina! Imao sam dvadestsedam godina i mesec dana. Uputilo me u Sombor, centar za obuku regruta RV i PVO. Plavac. A nije tako bilo planirano. Drugovi Medić i Sovilj iz vojnog odseka SO Novi Beograd, zvali me na razgovor i rekli mi, sve propraćeno osmesima i izvesnom dozom ponosa, da me upućuju u Školu rezervnih oficira inženjerijskopontonskog smera u neku vokojebinu gde je prosečna godišnja temperatura bila oko +7 stepeni! Zakukam kano kukavica pretežno sinja, počnem da im objašnjavam i razjašnjavam da su meni kao Akademskom slikaru strane i nepoznate te tehničkomašinskoinženjerskopontonske rabote!

Posle mene potop je najčuvenija sebična rečenica na svetu! Postala je životna maksima mnogim kasnijim diktatorima a koliko vidim danas je i u Srbiji na delu.

Na Svadbi u Kani,  Mati Isusova, Bogorodica, primače se Sinu i šapnu mu: Nemaju vina!  I šta biva? Sin Božji, plod bezgrešne Marijine utrobe, grubo (za moj ukus) joj odgovori: Ženo, šta ja imam s tobom? Slična stvar se desila, nije bitna lokacija niti da li je bila pre ili posle ove, sedeo je za večerom u kući nekog domaćina sa svojim apostolskim trabantima,

Šta je VAŽNO?

VAŽNO je biti živ/a. (Dozvoljavam sebi izvesnu dozu sumnje u ovu tvrdnju)

VAŽNO je disati, kad si već živ/a.

VAŽNO je jesti i piti (vodu, čaj...), da bi ostao živ/a.

VAŽNO je urinirati i fekalisati.

VAŽNO je...šta još ono beše VAŽNO?

Da li je VAŽNO biti zdrav/a?

Da li je VAŽNO biti dobar roditelj? (Šta to uopšte znači?)

Da li je VAŽNO biti dobar/a suprug/a (???)

Da li je VAŽNO imati prijatelje?

Da li je VAŽNO imati ili nemati para (za koliko-toliko pristojan život)?

Da

Vlast i tz opozicija, žive i rade po principu: Ruka ruku mije, obraz obadvije, ili što reče Njegoš: Velikaši proklete im duše, na členove razdrobiše carstvo. Njih dvestotinjak hiljada zajedno s braćom, sestrama, kumovima, pašenozima, ortacima, podeliše ovu jadnu tvorevinu u privatne prćije i kradu li kradu, lažu da to pas s maslom ne bi polizao.

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa

Zagrljaj i poljupci.

Jebote, nismo se videli od prošlog milenijuma...

Zar je prošlo četrnaest godina?

 Ma više, skoro dvadeset...

Ne zajebavaj...

Izgledaš bre k’o momak, dobro, posedela ti kosa, posedela brada ali nigde bore i vitak si burazeru...

Ne preteruj, šta tebi fali...

Šta mi fali, vidi mi stomačinu, širi sam nego duži...

Jebi ga, uvek si bio bucmast, voliš brate da klopaš… još ako i guneš koju…