Počinjalo se od Pizdulje. Ja sam skočio s nje u osmom osmogodišnje. Pizdulja je bila stijena koja se ko zna kad otkinula od Pećina i survala u Moraču, bliže desnoj obali. Nije bila visoka, pedeset do osamdeset santimetara u zavisnosti od doba godine i nivoa Morače. Najveći problem je bio popet se na nju, bila je ka jež, bodljikava s bilo koje strane da joj priđeš. Bilo je i onih koji su još ka đeca skakali s nje, na primjer Džaka koji je s Pizdulje skočio kad je imao osam ili devet godina. Džaka, Džavid Redžić umro je nešto malo prije dvadesetogodišnjice nam mature. U naše II f odjeljenje došao je kao ponavljač ali smo ga primili ka brata, znali smo se godinama.

Ona je bila lepa

I on je nju voleo.

On nije bio lep

I ona njega nije volela.

Hajne, iz knjige Le Grand

Sipam im Vranac u čaše a moja žena će: Vidi kako mi je lep muž! I umije to odlično da nosi, s šeretskim osmehom na licu joj odgovara moj/njen dobar drugar i kolega Đorđije.

Jelena Arnautović, muzikolog 

Kovanicu pljuckari sam izvela iz glagola pljuckati kako bih opisala jednu specifičnu kategoriju ljudi koja danas dominira Srbijom. Pljuckari su oni koji su suviše nesposobni, lenji i uplašeni da bi bilo šta preduzeli i promenili u svom životu i okruženju. Oni sebe smatraju žrtvama i opravdanje za svoje neuspehe, kojih su duboko svesni, traže u sistemu i drugim ljudima oko sebe. Štaviše, pljuckari se ne zadržavaju na pukoj konstataciji i lamentaciji da je svet oko njih suviše loš; naprotiv, oni pljuckaju. Pljuckaju po ljudima

Galerija Stari grad u Kotoru, tik do Sat kule, Jul mesec 2000-te, unutra izložba mojih slika pod nazivom Suzana i starci. Ženski aktovi, jel' moram da kažem? Tri velika platna 150 x 140cm prikazuju telo Suzane uzeto kao predložak od Maestra Tintoreta, samo telo, bez staraca, zeleniša i vode. Naravno slikano na moj način, isparcelisano trouglovima, rombovima, kvadratima...svaki u drugoj nijansi boje, dočaravaju volumen i svetlo i senku, što bi rekli Eskimi: chiaro - scuro. Ostalih trinaest slika, ženski torzo, ustvari dvanaest, trinaesta je bila ležeći akt Usnula Venera.

Već više od godinu dana preko puta, na ćošku, zidaju zgradu, evo skoro su je završili, ostalo je da ugrade prozore, vrata, verovatno i pod (parket, laminat?) i još neke sitne munje što bi rekao Kukusigameni. Nije baš Skadar na Bojani i ne uzidaše majku sitne dečice ali sestro, brate! Na dušu im neprekidnoneprestana buka, svrdlanje i burgijanje ali mi zakloniše pogled koji se prostirao, pružao do obrenovačke elektrane sa sve Petracom, Galovicom, Savom, poljima kukuruza i suncokreta. Dobro de! Kako ono reče dobri čika Jova Zmajeviti: Gde god nađeš dobro mesto ti/tu drv...zgradu posadi.

Ponukan izvanrednim tekstom G. Čera, reših da objavim ovaj svoj stari tekst (svojevremeno objavljen na portalu Na dlanu.com).

MEĐUNARODNA LIKOVNA KOLONIJA DVORAC BALČIK / BUGARSKA

Kao i uvek  kada pišem, pišem onako kako sam ja to doživeo, dakle subjektivno. Oduvek sam prezirao ili bolje rečeno nikad nisam imao poverenja u tz objektivne stavove, poglede, mišljenja...Lažnjak je to.

Može delovati uvrnuto, čudno, neshvatljivo, nadasve neuobičajeno ali na sahrani moga oca nisam pustio ni suzu. A kada sam se vraćao sa veterinarskog fakulteta gde su uspavali Arku, plakao sam u tramvaju sve do kuće.

Voleo sam svog oca, baš sam ga voleo! Bio mi je najbolji prijatelj kojeg sam u životu imao! Bio je čovek u pravom smislu te reči. Srce i duša. Blag. Pametan, obrazovan, odmeren. Umeo je i znao da sluša druge. Pažljiv prema svima. Nije bilo kraja bivše nam domovine iz kojeg neko nije došao na njegovu sahranu. Od seljaka do Akademika. Satima smo u kapeli primali saučešća. Ja sam bio kamen stanac, nisam siguran da sam bio sasvim svoj.

Iako joj je pravo ime Olga, svi je zovu Rada a ja Radmila. U životu je samo jedna osoba, njena školska drugarica tetka Mica, koja je zove Olgica. Više puta sam bio prisutan kad bi na zvonjajući telefon Radmila podigla slušalicu i začuđeno pitala: Koga? Odmah sam znao da je to tetka Mica. Ja ću uskoro napuniti 67 godina a Radmila je starija od mene 19 godina i nešto meseci, prvog februara ove godine, napunila je 86! Obilazim je često, evo i danas ću otići kod nje, u mojoj omiljenoj pekari kupio sam joj veknicu belog hleba koji obožava.

Čim dođem stavim džezvu, sipam nam po sok, zavalim se u trosed i počnemo da pričamo. Bolje reći, počne da priča Radmila.

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

U ukrštenicama/križaljkama pod npr dva vodoravno ili devet vertikalno, tri slova su u pitanju, često se može pročitati: Ukras muškog lica. Iskusni ukršteničari, bez razmišljanja, rutinski upisuju: Brk. Kako bre brk, valjda brkovi? Više od tridesetsedam godina na licu gajim i brkove i bradu, po onom fazonu: 'oćeš li kafu ili lozu? Nemo' mi ih razdvajat! Moja stvar, reći ćete ali sam svojevremeno nosio samo ukras muškog mi lica, brkove. Prvo početkom šezdesetih u vreme Bitlsa. Uz brkove su išli i neizbežni dugački zulufi i duga kosa, metalnookviraste okrugle naočarice, prvo frula pantalone a zatim zvoncare...