Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.

Poštovani gledaoci, dobro vam veče. Prethodnih godina u ovu moju i vašu prednovogodišnju emisiju, pozivala sam poznate ličnosti iz politike, zabave, sporta... Ove godine sam odlučila da u studio pozovem jednog običnog ili kako je to već uobičajeno reći, malog čoveka, našeg sugrađanina...da li vam ovo i ovakvo predstavljanje  smeta....

Ne, ni malo.

Večeras je s nama u studiju...molim vas da se sami predstavite.

Mikele P.

Imate li da dodate još neki podatak?

Ne.

Ha, ha, ha...vi to baš koncizno i rekla bih, šturo.

Gost autor: fantomatsicna

Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje, sestričina  i Gospodin poreznik trljaju ruke kako će me opelješiti a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i Nove Godine, baš rastegnu budžet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru, kad je lokalni Supermarket (inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu),  pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu  akciju.

Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače!

Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost.

Danas vidim na FB, moja prijateljica Tanja Nikolajevic Veselinov objavila:

Kaže tip: Puko mi Internet tako da sam veče proveo sa porodicom, fini neki ljudi...

Jbt! Ogrezli smo, postali ovisnici, Internetlaptopovskotabletskomobilnotelefonski! Mladi od najranijeg detinjstva su jedva dišući i hodajući zombiji! Svuda i na svakom mestu, bilo ko da je pored njih ili da li su u malom ili velikom društvu, nazovi žuraji, savskom splavarenju, Bankarenskim koncertima, busovima, tramvajima, ulicama, učionicama, pozorištima, kad ih tamo batinotoljagom uteraju, na ekskurzijama, u krevetu, klonji... obuzeti su samo jednim, skrin tačovima, aj pedovima, lap topovima i sličnim skalamerijama koje im onemogućavaju, osim virtuelne, bilo kakvu komunikaciju sa svetom u kojem žive!

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas.

....biće optimalniji od prethodnog optimalnog....do mene nije došla nikakva informacija....ne želim da otkrivam ime, samo sam skrenula pažnju na problem....to se mora rešiti u vladi na stranačkom nivou....nije na policiji da to rešava....Srbi sa severa Kosova moraju....imam poverenje u naše sudstvo....Rusi su naša braća, Putin mi je obećao....ne

Poklanjaš mi cvet

Kao da sam pčela

Il' biljožder bedni...

Stihovi su Brane Petrovića. Smatram da su dobri za početak mini traktata o cvetu/cveću.  Brana je surovo konsekventan za razliku od:

Ovaj mirisni cvetak
koji meni si dao
predočava svršetak
našeg opojnog sna
jer polako već vene
ova ružica mala...

Sladunjavo kukumavčećeg apela

pišem o, uz Pikasa, najboljem i najvećem slikaru dvadesetog veka a ne bih pogrešio i da sam napisao, svih vremena, o Frensisu Bejknu.

Kada umrem, stavite me u plastičnu vreću i bacite u jarak, rekao je jednom prilikom Bejkn svom prijatelju Ijanu Bordu. Neizbežna asocijacija! Poslednja rečenica u knjizi Pod vulkanom Malkolma Lorija, glasi: Neko zavrljači crknutog psa za njim u jarugu!

Na smrt je gledao sa istim prezirom kojim je gledao i na život, reči su Danijela Farsona, dugogodišnjeg ( 40 godina!) Bejknovog prijatelja i pisca njegove biografije (uslovno rečeno) pod naslovom Zlatan život u jarku Frensisa Bejkna. Farson piše da je Bejkn u prvi mah pristao da mu piše biografiju ali se vrlo brzo predomislio.