Omne animal triste post coitum, veli stara latinska izreka. Pre no što se pozabavim ljudskim rodom koji je takođe animalnog porekla, moram reći da od malena pamtim tužan izraz na licima pasa koji se posle sparivanja, još uvek spojeni, vrte u krug ili mužjak vuče na jednu stranu, ženka na drugu ili jače vuče slabije. Taj izraz je zaista triste! Izgledaju kao da su skrivili nešto, uši su im pognute, tužno molećiv pogled, dirljivo za gledati a pomoći nikako.

U životu sam se nagledao koitusa petlova s kokoškama, vrabica i vrabaca, golubica i golubova, konja i kobila, bikova i krava, nerasta i prasica, čak šimpanza ali nigde ne videh to triste, naprotiv, kokoška bi se, što bi rekao Branko Ćopić, razrakoljila, otresla perje i nastavila da čeprka po bunjištu ili već gde ne, pevac zvani horoz bi kukuriknuo iz sveg glasa uz mahnito mahanje krilima...

Možda ni za 1000 godina...možda nikad!

Duuuuuugo su noge bile zadnje šape, sve do trenutka kada je Homo erectirao. Noge nam prevashodno služe za hodanje ali i za trčanje, skakanje, šutiranje, čučanje i još tušta i tma stvari od kojih glede žena treba spomenuti depilaciju, ranije brijanje, manikiranje i uobličavanje noktiju, struganje tabana i peta, što nije strano ni mnogim današnjim muškarcima. Pored hodanja, nogama je poveren vrloveoma važan zadatak da na sebi nose trup i ludu ili pametnu glavu ili something in between.

Niko od nas nema ni mrvu zasluge za svoj izgled, visinu, oblik glave, boju očiju, klempave ili priljubljene uši, prćast ili kukast nos, ili ono Siranovo: U polustrva se broji, pa tako ni za noge.

Nikad više! Poslednji put pišem o njoj! Njega više nema, umro je moj drug, prijatelj, brat Zdenko! Voleo sam Jamu samo zato što je Zdenko bio tamo. Mogao sam i da ne pecam već samo da divanim s njim dok je histeričan kakav je već bio, neprekidno nešto seckao, ljuštio, rezao...pripremao klopu i to u količinama kao za četu vojske. Retko smo obedovali sami, uvek je pozivao ili Vladu i Goricu, ili bi naišao Tibor, Milan policajac je bio skoro redovan, pa Crnogorci, tri brata, svraćali su Nina i Peđa i moja žena je bila da proba njegove specijalitete. Uz to je neprekidno mleo,

Iako sam odrastao u tz dobrostojećoj porodici, naravno, bilo je boljih i lošijih godina, i  mogao sam biti skoro ceo život izdržavana osoba, ja sam od rane mladosti želeo i hteo da imam svoju kintu. Ovog puta ću izostaviti hazardne igre iako sam neko vreme mogao sasvim pristojno da živim od njih i baviću se onim što se uobičajeno naziva, poštenim  poslovima.

Prvi od takvih poslova bilo je tromesečno, za vreme školskog raspusta, branje voća na plantažama 13. Jula. Moja dva najbolja druga Garo, Puco i ja smo u cik zore počinjali sa branjem bresaka i pažljivim slaganjem u za to određene kašete. Na naše ogromno zadovoljstvo, društvo su nam pravile devojke iz Dalmacije, tz sezonke.

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog?

Da li umetnost pomera granice? Mislim na vizuelnu umetnost ali se pitanje može odnositi i na ostale vidove umetničkog izražavanja. Dakle, da li pomera granice, sopstvene i uopšte? Moj odgovor je NE!

Biće sigurno onih koji će se složiti ali biće i onih koji misle suprotno. Svačije mišljenje i stav uvažavam bilo da dolazi od strane umetnika, istoričara umetnosti, likovnih kritičara, bilo da stiže od strane ljubitelja umetnosti, posećivača izložbi, goblenozaljubljenika, čak i najpovršnijih i ne previše zainteresovanih ali spremnih da iznesu svoj sud.

Godinama je obilazio svet, od Ognjene Zemlje do Laponije, od Islanda do Australije i Novog Zelanda, Filipina, Japana, Malezije do Meksika, onda je rešio da se upozna sa jugom Evrope. Nije patio od predrasuda ali, hteo to ili ne, po glavi su mu se vrzmali podaci o skoro neprekinutim vekovnim ratovima, svih protiv svakoga i bratoubilačkim! Iz Italije je ušao u Sloveniju, ljudi su bili ljubazno uzdržani, niko ga nije kao u Mongoliji pozvao u svoju jurtu ali su bili spremni da mu daju obaveštenja. Nisu pokazivali ni mrvu radoznalosti ni zapitanosti ko je on i zašto radi to što radi.

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Gospođo, gospodine, izvinite što vas ometam u šetnji i siguran sam prijatnom razgovoru ali bih vas zamolio da odvojite minut vašeg dragocenog vremena i saslušate me. Ljubazno sam mu se nasmešio i rekao: Izvolite. Bio je odeven u izbledele rite ali nije zaudarao, palčevi su mu virili iz podrpanih cipela. Osvojili su me njegovi maniri, ponašanje, koje bi bolje i prikladnije odgovaralo nekakvoj davnoj dvorskoj etikeciji. Na moje izvolite, lako je poklekao kolenom desne noge, rukom napravio nekoliko spirala u vazduhu: Gospođo, gospodine, još jednom vas molim da mi oprostite na uznemiravanju ali moji prijatelji, okrenuo se i teatralnim pokretom ruke pokazao nekoliko klošara koji su nam na taj njegov gest, naklonom glave ukazali poštovanje, dakle, moji prijatelji i ja, nastavio je, ne gubeći ni za trenutak dostojanstvo, sticajem okolnosti kojima ne želim da vas zamaram i trošim vaše skupoceno vreme, nismo u prilici da sebi priuštimo flašu, dve vina a moram vam, iako nerado, priznati da nas muči nesnosna žeđ.