Moje bore su moje i samo moje! Moje bore su šezdesetsedmogodišnje delo mog života. U njima su zapisane sve moje životne dogodovštine kojih se sećam ili ne. Moje bore su neka vrsta spomenara, požutelog, iskrzanog, pohabanog... od duge upotrebe ili možda bolje, sumerske ploče u koje je urezivano sve od mog rođenja do danas. U njih su utkane radosti, veselja, tuge, ljubavi, potajne i ostvarene ali i zablude, greške, fulanja, uvrede koje sam drugima nanosio i uvrede koje su drugi meni upućivali. Ne bih ih, ipak, moje bore, menjao ni za šta na svetu!

Ima oko mene mnogo izboranijih ljudi, čak vrlo mladih, život večiti šaljivdžija, urezuje bore po nekakvim svojim pravilima koja nikada nećemo saznati.

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice.

Verovatno i vama ali meni se vrlo često dešava da mi nešto padne na um i počne da burgija i vrti, potirući sve ostalo ili ga bacajući u daleku pozadinu. Kakav već jesam, o'ma pristupam procesu razrešavanja, oštrim mač, Gordijev čvor je to, mora se po Aleksandrovom receptu.

Jutros mi je u glavi iznebuha zazvonila reč ISKAZ! Prosto sam mogao da je vidim, svetlela je jarkim fluorescentnim sjajem. Sada dok ovo pišem, hladne glave i veoma priseban, padaju mi na pamet: Iskazi svedoka na sudu, iskazivanje divljenja prema, iskazivanje poštovanja, pravilnik o metodologiji ISKAZivanja podkriterijuma u odgovarajući broj bodova...i svakakve druge banalije. Ništa od toga! Možda ćete pomisliti: Reč kao reč i pogrešićete!

poznata je Latinska izreka: U zdravom telu zdrav je i duh (razum, pamet). Prethodila joj je grčka izreka: Νοῦς ὑγιὴς ἐν σώματι ὑγιεῖ,  istog značenja, koja se pripisuje Talesu.

U jednom sinoćnjem filmu čiji početak nisam gledao pa ne znam ni naslov, u kratkom intermecu između dešavanja, na zatamnjenom ekranu bi se pojavljivale rečenice koje su na neki način sugerisale buduće događaje. Zapamtio sam ovu: Zdrav razum i nije baš tako zdrav.

Ne treba zapuštati sopstveno telo, preko je potrebno fiskulturirati se a opet, pade mi na pamet lik koji je izmislio i propagirao džoging, pa riknuo u pedesetim godinama zdravog mu života.

Izašao sam iz samoposluge i krenuo prečicom između solitera kroz mini park koji je istovremeno i parkiralište. Kroz zimzeleno bilje, ariš, smreka, šta li je, dopre do mene ženski glas: Jesi našo šta, kad bi se otrovo bila bi najsrećnija...! Trenutnomomentalno se ukopam u mestu i okrenem glavu! Žena pedesetih godina, sedi na klupi, pored nje kese iz Maxija i ceger, sela da se odmori. Glas joj je, dok je izgovarala one gnusne rečenice, u najmanju ruku bio ravnodušan a time i stravičniji!

zajedno jači?

Evo stare priče koju ste svi makar jednom u životu čuli ili pročitali:

Imao jedan otac sedam sinova. Rekao im je da uberu sedam prutova. Oni su otišli i vratili se svaki sa svojim prutom. Ajde sad, kaže im otac, zavežite ih dobro. Zavezali oni prutove a otac im tada reče: De sad da vidim ko od vas može da slomi ovaj snop pruća. Proba prvi i ne mogade. Proba drugi i ne mogade ni on. Probaše svi ali ne uspeše. Otac uze snop, odveza ga te slomi jedan po jedan prut. Vidite sinovi moji, kad ste zajedno niko vas ne može slomiti, zajedno ste jači.

Priča je od upotrebe izlizana ali retko, vrlo retko u praksi sprovođena, primere možete na prste jedne ruke izbrojati u svekolikoj srpskoj Istoriji.

se sa lekarom ili farmaceutom. Da li se na taj način eliminišu neželjene posledice? Jok! Osim ako vam lekar nije brat od strica a apotekarka sestra od tetke. Čak i u tom slučaju ni oni sami ne mogu biti sigurni jer svakog trenutka farmaceutska mafija izbacuje na stotine, na hiljade novih proizvoda. I šta nam onda ostaje da činimo?

2042 je godina. Napunio sam 96 godina i otišao s vašeg i mog sveta i života. Pitate se kako, na koji način, kojim putem, sredstvom... se javljam. Pitate se, pitate! Komplikovano je da biste shvatili pa ću pojednostaviti. Ja ustvari nigde nisam otišao, postao sam deo sveobuhvatne i beskrajne kosmičke energije. I nigde sam i svuda. Nigde u smislu da nisam u Raju ili Paklu, Edenu, Džehennemu ili Džennetu, Valhalli...ništa od toga, postojim ali nemam telo, vizuelni oblik, nevidljiv sam a ipak jesam!

Na današnji dan 4. oktobra 1973 godine, otišao sam na odsluženje vojnog roka! Pre ravno četrdeset godina! Imao sam dvadestsedam godina i mesec dana. Uputilo me u Sombor, centar za obuku regruta RV i PVO. Plavac. A nije tako bilo planirano. Drugovi Medić i Sovilj iz vojnog odseka SO Novi Beograd, zvali me na razgovor i rekli mi, sve propraćeno osmesima i izvesnom dozom ponosa, da me upućuju u Školu rezervnih oficira inženjerijskopontonskog smera u neku vokojebinu gde je prosečna godišnja temperatura bila oko +7 stepeni! Zakukam kano kukavica pretežno sinja, počnem da im objašnjavam i razjašnjavam da su meni kao Akademskom slikaru strane i nepoznate te tehničkomašinskoinženjerskopontonske rabote!

U prilog naslovu, dodajem i Polonijevo: Al' nadasve, sebi budi veran.

Lakše reći nego se držati toga...bar u svakom trenutku.

Prevod naslova: I ako svi, ja ne!

Ne potcenjujem vas, ovo je samo za one kojima Latinski nije jača strana.

Dobro se sećam svog pedagoškog rada sa malenim mi i vrlo vragolastim sinom. Napravi on neku nepodopštinu, psinu, sitno sranje a ja ga pitam: Why? Pa svi su... Makarenko u meni ga prekida pitanjem: Dobro svi, a da svi uzmu da jedu govna, da li bi ih i ti jeo? Ne bih!