Ako čekamo na državu i fakutet nikad nećemo imati satelit
- stara srpska poslovica

U astronomiji satelit je malo telo koje kruži oko većeg i tako ga prati na njegovom putu oko zvezde. U Sunčevom sistemu ih ima više od 160. Ne zna se tačan broj jer nisu svi otkriveni. To su prirodni sateliti, a nas interesuju veštački. Prvi veštački satelit bila je metalna kugla veličine lopte za košarku. Imao je u prečniku

Krompir vuče poreklo iz južne Amerike odakle su ga u Evropu doneli Španci pola veka nakon što je Kolumbo otkrio Novi Svet (1482). Razlog za toliko kašnjenje je taj što se krompir uzgajao u višim predelim Anda, pa potrajalo dok Španci nisu zašli u te krajeve. Ne zna se tačna godina kada je prvi krompir stigao u Evropu, ali to će biti svakako

Zemlja. Ponekad se bolje vidi iz daljine.

Iz daljine gledano ljudi žive lepo. Oni se razvijaju i razmnožavaju. Menjaju uslove svog života, pa i same sebe. I svakim danom ih je sve više. Možda će destruktivnost jednog dana nadjačati čovekovu kreativnost, ali za sada nam dobro ide.

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos):

Za one koji su na svet stigli sredinom prošlog veka, pa čak i kasnije, moderna tehnologija je sve misterioznija i nerazumljivija. Hoću da kažem: možda je sve to nekom klincu danas jasno, ali ja sam prilično siguran da ovaj svet jednostavno nije realan. Jer kako je moguće da Vikipedija i takve stvari postoje? Danas odleti raketa na Međunarodnu svemirsku stanicu a to već piše u Vikipediji, sve sa slikama. Vide se kosmonauti kako lebde i mašu nam. Pa nemoguće je da se svakodnevno, već više od decenije, ažurira milion raznih članaka i to još volonterski. A Viki je samo jedan banalan primer. Uzmite komunikaciju. Deset hiljada godina su se za sporazumevanje na daljinu koristili dimni signali, pa glasnici, golubovi pismonoše, dozivanje i dovikivanje s brda (ojha! ej!) itd. sve do modernog doba kada su se pojavili telefon i telegraf. E, ali danas je već i to moderno doba s telefonima i telegrafima davno prošlo vreme. Pluskvamperfekat. Znate ono: „behu jednom telegrafi". Kada sam kao mlad prvi put video magnetofon Revoks nedelju dana sam imao groznicu od uzbuđenja zbog savršenstva tehnologije i ulicom sam išao u bunilu, kao somnabulist. Jednom skoro da sam se izgubio, ali sad, to je druga priča. A danas mladi ljudi i ne znaju šta je to magnetofon. Kao načuli su nešto, videli u nekom istorijskom filmu, ali nisu shvatili tačno čemu to kad je nepraktično i kada se zvuk može snimiti digitalno.

 

Od kampova ja volim jedino astronomske i to one koji se organizuju na Fruškoj gori, u malom naselju Letenka. To naselje je podignuta sedamdesetih godina prošlog veka za potrebe savezne omladinske radne akcije. Ako ste rođeni kasnije od tog doba onda ne shvatate o čemu uopšte pričam, a ne može vam se ni objasniti - toliko je to danas nerazumljivo (za mlađe ipak da napomenem: ne, radne akcije nisu bile nikakva kazna). E, posle kada su radne

U petnaestom i šesnaestom veku znanje o Zemlji je počelo naglo da se umnožava. Mornari su oplovili svet, otkrili nove kontinente, nove narode i rase ljudi, neobične životinje i biljke. Ispostavilo se da je Zemlja mnogo živopisnija nego što je to do tada iko pretpostavljao.

I sve je to lepo, samo, što je znanje o Zemlji bilo veće to je više nedostajao odgovor na pitanje koliko je ona stara. Traganje za tim odgovorom trajalo je nekoliko vekova i kako je vreme prolazilo tako je pitanje starosti Zemlje sve više iritiralo naučnike, jer ni jedan od ponuđenih odgovora nije bio dovoljno pouzdan i ubedljiv. A odgovora je bilo.

Traganje za odgovorom

Prvi eksperiment je počeo pre osam godina, a zvali smo ga Astronomija, časopis za popularizaciju nauke. Između ostalog on je trebalo da pokaže da li je Srbija spremna i sposobna da izdržava jedan takav časopis, da li u Srbiji postoji dovoljan broj onih koje naučne teme popularno predstavljene toliko interesuju da će izdvojiti

Priča o atomu i njegovim česticama

Grci

Pitanje, od čega je napravljeno sve ovo što vidimo, pipamo itd... provlači se kroz istoriju i muči naučnike i filozofe stolećima. Zapravo već 2600 godina, jer ga je postavio još Tales iz Mileta koji je živeo u VI veku pre nove ere. Milet je bio grčki grad na obali Male Azije koji je ljudskoj civilizaciji podario prve filozofe i naučnike, a Tales je opet bio prvi među tim prvim filozofima i naučnicima. A bio je i prvi koji se ozbiljno zamislio nad pitanjem od čega je svet sastavljen, prvi koji je dao naučan odgovor na to pitanje i prvi koji je dao pogrešan odgovor. A njegov odgovor je bio - voda. Kamenje, drveće, konji, sve je to zapravo voda, govorio je Tales.

 

Danas taj odgovor izaziva naš blagi podsmeh, ali u suštini to nije bio tako loš odgovor, pogotovo kad se u obzir uzme činjenica da je u Talesovo vreme poznavanje prirode bilo sasvim oskudno i uglavnom pogrešno, i da se nauka tek čupala iz mitova, magije i religije. Sem toga, mi ni danas, 2600 godina kasnije, sa mnogo većim znanjem i razumevanjem prirode i zakona koji njom upravljaju, još nemamo potpun odgovor na to pitanje, pa je ono i dalje misterija.

Zapravo priča o predstojećem sudaru Mlačnog puta sa M31 je vrlo stara, ali ona se stalno dopunjava novim podacima. Evo rezimea.

U lokalnoj grupi galaksija, koju čine pedesetak, uglavnom patuljastih članova, postoje dva giganta. To su naš Mlečni put i M31, galaksija poznata i pod nazivom Velika galaksija u Andromedi (ili jednostavno Andromeda kad je jasno o čemu se govori), a taj naziv dolazi od sazvežđa u kome se ona nalazi. Andromedina galaksija je veća od naše, mada po podacima nedavno objavljenim njena masa nije toliko velika koliko se do sada verovalo. Po masi Mlečni put i M31 su skoro iste. U svakom slučaju obe galaksije dominiraju Lokalnim jatom.

Umetnički prikaz približavanja Andromedine galaksije Mlečnom putu za 3,75 milijardi godina. obe galaksije će biti toliko blizu da će prekriti noćno nebo //NASA/ESA/Z. Levay/R. van der Marel/T. Hallas/A. Melliger

 

Kladim se da na ovoj fotografiji vidite visoku, vitku, plavokosu devojku sa crvenom knjigom u rukama. To je normalno jer svi imamo manje-više slične vidne senzore. Neko vidi malo bolje, neko malo slabije, ali u suštini gotovo svi vide skoro isto.

Ima, međutim, ljudi sa manom oka i koji ne vide dobro neke boje. Osnivač Fejsbuka Mark Zakerberg dobro vidi plavu boju ali ne i ostale. Njemu su crvena i zelena boja samo nijanse sivog i za Zakerberga je ova devojka sivo-plavičasta, sa možda malo primese braonkaste boje.