Sada kada smo konačno uzeli sve(t) u svoje tradicionalno krvave ruke, došlo je vreme da makar pokušamo da govorimo istinu i samo istinu. „Makar". Eto, tako to zvuči kad se mi namerimo da govorimo istinu istine radi. A opet, kao i svaka biljna ili životinjska vrsta pred izumiranjem spremni smo na sve, pa i na istinu samo radi istine, bez ikakve koristi. Makar tako sebi delujemo, malograđanin uvek ima o sebi bolje mišljenje od onog koje drugi imaju o njemu.

Za stotinak godina, kad sa svojim pričama iz nepričave pretpostavljeno nestanemo sa namučenog lica zemlje, možda će

64 ПИТАЊА 

Напетост у руци, трнци међу прстима, празно у глави. Кроз собу је струјала нека енергија која је одбијала да поруши равнотежу, поремети симетрију, покрене дела са неизвесним крајем. Али свака партија је већ одиграна, знао је, неке и хиљадама пута и ти кад вучеш бивше потезе улазиш у колотечину туђих енергија.

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

    Kuc, kuc; jel' slobodno?  Šta jel' slobodno?  jel slobodno mesto u kupeu?  Pa valda vidiš da piše okupate?

    Izvinjavam  se.

    Izvinte jel' slobodan ovaj WC? Nije.  A ovaj toalet pored? Nije. A ovaj terći klozet? Nije. A ćenifa pored? Nije!

   U bem ti taku slobodu.

Kako definisati osecaj kada vam je pun qurac svega ali morate to da progutate zbog onih koje volite?

     Ratovi su nažalist deo čovekove prirode,naše juče i naše sutra.Ljudska istorija je istorija ratovanja.

Ако бисте ме упитали да ли бих, да сам свршени матурант, поново уписао студије пејзажне архитектуре, одговор би свакако био - не. Зашто? То ће вам најбоље објаснити моја мајка. Она је уредно преузимала од поштара и заводила све одбијенице, док су стизале на папиру, класичном поштом. У новије време, ако их и пошаљу, дописи са негативним

СРПСКЕ ПАРЕ – КИПАРСКА ВЕЗА

Знате ли зашто се посредници интернет услуга зову провајдери – због адекватности онога ДЕРИ на крају.

Ко све сме да ме дере за новац, да ми отима личне податке, да мења имејле који трају 19 година, да комуникацију своди на аутоматски имејл који свима исто одговара без обзира на питања и захтеве па те тиме своди на број у списку који се излизао па ћеш ти да га испишеш поново и још платиш за то?

Коме морамо дати ЈМБГ, бројеве телефона и друге личне податке?

Полицији, разумем; суду, такође... и коме још?

Ових дана добијем имејл следећег садржаја:

Bogte, već 19. decembar! Nova godina za 12 dana, depresija u najavi. Bojim se zaskočiće me i ovaj doček kao mnogi pre njega. 

Doček

Svečano postavljen sto za nas dvoje. Gledamo se preko ikebane, uglavljene između ovala i činija. Ja u lepoj crnoj haljini, našminkana, na nogama mi cipele sa visokom potpeticom. On u trenerci. Mrzi ga da se presvlači. Prelazi dlanom preko čekinjaste brade stare tri dana, kao da premišlja bi li se obrijao, a onda ga nemarno spusti na damastni stolnjak i kaže:

 - ’Ajde da jedemo, sad će da počne.

Ne pitam

Zove me jutros srednje dete iz Beograda i žali mi se da mu u stanu pada kiša...
Mislim, nije stvarno kiša, nego poplava od komšije sa osmog.

Posle nekoliko razgovora (Za one koji me ne prate na FB, skoro je čeitiri godine da sam se geografski izmestila - nisam više u Beogradu nego u Surduku), saznajem celu priču koja otprilike glasi:

Stan na osmom, na njihovoj vertikali, dobio je novog vlasnika. Koji je, kao što red nalaže, odlučio da isti renovira. A da bi iskoristio vreme dok mu stan nije useljiv - otišao čovek u Grčku.

U međuvremenu, majstori radili, pa u okviru tih radova poskidali i radijatore ali, naravno, nisu zatvorili cevi.