Svako ko je učestvovao u dogadjajima 5. oktobra, bilo kao gradjanin na ulicama, ili novinar koji je revoluciju pratio iz zemlje, ili inostranstva, ima svoje uspomene na peti oktobar 2000. To je dan koji je počeo kao još jedan, poznati pokušaj da se obori režim Slobodana Miloševića i završio nečim novim – uspehom, prevratom, pobedom demokratske opozicije.

Ako ukrstimo na desetine hiljada privatnih uspomena na taj dan - njihov zajednički imenitelj je uvek osećanje nade i snažnog optimizma, preovladavanje jedne zasnosne vizije budućnosti u kojoj će Srbija biti u društvu

Mnogi su danas na razne načine želeli da obeleže desetogodišnjicu svrgavanja Miloševićevog režima, ali jedan događaj se bitno razlikuje od svih drugih. Na margini zvaničnih manifestacija, akademskih diskusija i istorijskih TV emisija, 5. oktobar 2010. je obeležila jedna beskompromisna građanska akcija ispred Narodne skupštine Republike Srbije, sa snažnom porukom:

ĐUBRE ZA ĐUBRE - Spontani, ekološki građanski protest

Naime, građani su putem Fejsbuka pozvani da 5. oktobra iznesu đubre iz svoje kuće i, umesto u kantu, izbace ga na plato ispred Skupštine - iste one pred kojom (i u kojoj) su pre deset godina srušili vlast omraženog režima...

Ko se drznuo da pozove građane na tako smeo čin i zašto?

Rodio se kao plod desetogodisnje zudnje. Jos dok je presrecna majka brisala suze, babice se posvadjale.
Svaka vukla na svoju stranu a zna se: Puno babica, kilavo dete.
Svako je tu imao svoj racun; dok su se racundzije obracunavale, dete nije imao ko da nahrani; uskoro su poceli da se utrkuju ko ce da ga sahrani, kad je sklonjen onaj sto je hteo da ga brani.

Oni koji su u to dete polagali velike nade sad moraju da se nadaju da majka jos moze da rodi.

A i majka mora da bude svesna da ce biti samohrana i, pre svega, mora da dobije odgovor na pitanje:

Ko

Danas, deset godina posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani. Na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Nisu neosnovane pomisli da bi Milošević, da je kojim slučajem živ, verovatno na neki način ponovo participirao u vlasti. Zbog takvog nelogičnog i zbunjujućeg stanja stvari, mnogo ljudi nezadovoljno živi, teško podnosi loše ekonomske prilike, gubi veru u pozitivne društvene promene i progresivno se razočarava u demokratiju za koju su se borili i koju simboliše 5. oktobar. Pri tome, demokratija u Srbiji se još uvek nije dovoljno „zapatila", vrlo je krhka i nestabilna.

( ...su nosili Zico, Maradona, Dejo, Pele,  Piksi, Zidane, Platini...)

...godina kasnije...

Zvanicno: na pet-sest godina od Evropske Unije; Evro je preko 100.00 dinara; najbolji medju nama vec sedam godina lezi na groblju u Ruzveltovoj, cekajuci da se sretne sa paradigmom onog radnika iz fabrike u kojoj sat na ulazu nije mogao nikako da se popravi; demokratska vlast je stabilna i determinisana ka reformama, progresu

Ne shvatam šta se događa, ali kapiram da je, očigledno, nešto važno i da, s obzirom da sam na mesec dana od porođaja sa najmlađim, pokušavaju od nečega da me zaštite...

Konačno, Žmu priznaje da se, izgleda, nešto događa kod kuće. Nije baš siguran šta? Misis Kuki je videla nešto na Euronews-u, al' to kod nas je mnogo komplikovano - ona ništa ne shvata, samo je pisalo Beograd i videla je neku gomilu i...

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

Could the organizers of Belgrade's gay parade be somehow related to Sisyphus? They have been trying to organize the parade since 2001, but its stone rolls downhill every time. The organizers, like Sisyphus, cannot give up so they return to the bottom of the hill and start rolling the stone back to the top, hoping to succeed every time. Unlike Sisyphus, who was punished by gods to roll it uphill, the gay parade's organizers chose the punishment willingly, and, believe me, organizing a gay parade in Serbia is a punishment indeed. Additionally, we can discuss whether the organizers could be also related to Leopold von Sacher-Masoch, but that's a completely different topic.

This year's gay parade is scheduled for October 10th, 2010, at 10 a.m. (10 minutes, 10 seconds and 10 milliseconds?!). The weather forecast calls for a sunny day, if weather forecasters are to be trusted. Much more reliable sources, e.g. astrologists, state that the date is not fitting for the parade since all of the planets will be in the constellation of Scorpio, a symbol of destruction and aggression, but the conjunction of Venus and Mars is offering everyone a possibility to improve their lives, while Jupiter in conjunction signifies a beginning of a much happier period. But, let's leave the experts for planets aside. What is really different from last year's events, when the parade was cancelled due to security issues and how certain are we that it will take place this year and that its participants will walk off with their heads intact?

 

 

1. Demokratska stranka - Zoran Đinđić

2. Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica

3. Demokratski centar - Dragoljub Mićunović

4. Demohrišćanska stranka Srbije - Vladan Batić

5. Demokratska alternativa - Nebojša Čović

Na sednici Glavnog odbora stranke  predsednik Tadić je rekao da će predložiti " da DS sebe osnaži kada je u pitanju socijalni dijalog, da pomeri političko težište ka levici".

Dobro je, bolje ikad nego nikad, samo da nije kasno.

Nema razloga da ne verujemo u odlučnost čoveka koji je to više puta pokazao počev od odnosa u regionu, odlaska u Srebrenicu do nedavne rezolucije u UN, i odlučnosti  u stavu da EU nema bolje alternative.

Izgleda da DS kao, još uvek,najbolja ponuda na političkoj sceni Srbije, shvata da narod više ne veruje da se nacionalizam „maže na hleba“ i da u velikoj i nacionalno čistoj Srbiji sa neba padaju pečene ševe i jaganjci, da rekama teče med i mleko, a potocima rakija i pivo, niti se, kao što reče gsn.Palma , patriotizam sipa u traktor. Ozbiljno je pitanje da li je bez većih unutarstranačkih potresa moguće pomeranje DS u levo ako je do sada sve što je levo omalovažavano, ali i zbog činjenice da je  DS  od obnavljanja bila i ostala stranka centra i desno od njega, oslonjena  mnogo više,( kao i skoro sve druge stranke),  na nacionalno-pravoslavno nego na socijalno i solidarno.

Pomeranja težišta ka levici znači otkolon od mnogo čega u DS što ne pripada levici,