Nije lako biti dobar ocenjivač ili recenzent. To važi za mnoge oblasti, od onih koji se odnose na ocene u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju, pa do procenjivanja i recenzija stručnih i naučnih radova, projekata, novih ideja za investitore, procenjivanja vrednosti proizvoda, usluga, kompanija i slično. Kao recenzent (engl. reviewer) za nekoliko naučnih časopisa i konferencija, često sam se zapitao koliko moja procena nekog rada ili projekta utiče na život ili karijeru nekog, meni obično nepoznatog, autora, predlagača ili nosioca neke nove ili "nove" naučne ili poslovne ideje. Verujem da su se slično zapitali i mnogi drugi, koji su se našli u sličnoj poziciji, pa i oni koji su odlučivali o sudbini mojih radova i projekata.

Pošto je plodnom Plekijevom blogu skoro otkucao poslednji čas, evo da otvorim svoje terenče za igru (i spasem Filipa od uobičajenog gang rape-a). Nači, blog je pre svega za one koji vole da majstorišu po kući ili oko nje, ili na placu, u vikendici, šljiviku, rade generalke na motorima, seku drva cepačama ili pincetama, otpušavaju kanalizaciju sa prave ili pogrešne strane. Dakle, za prave i samozvane majstor svih vrsta, youtube akademike i gurue, znojave dekice, vikend voriore, a i za one koji se boje da majstorišu ali možda bi nešto i probali, ili pak ne bi.

"Iako podsjeća na pokušaj da roman Rat i mir napišete spuštajući se niz tobogan u zabavnom parku, svako ko je ikada imao tu privilegiju da režira film zna da u životu nema mnogo zadovoljstva koja se mogu porediti sa tim osjećanjem."

Stenli Kjubrik

Na planeti Zemlji vjerovatno ne postoji niti jedan ozbiljan reditelj ili istinski ljubitelj filmske umjetnosti koji nije pogledao bar jedan film, po mnogima ako ne najboljeg, onda najinovativnijeg i jednog od najkontroverznijih reditelja u istoriji filma, Stenlija Kjubrika [Stanley Kubrick (1928-1999)]. Pojedinačne detaljne analize većine njegovih filmova zaista bi zasluživale i zahtijevale znatno veći prostor od jednog bloga a ja sam se trudio, pripremajući ovaj opširniji tekst o Kjubriku čitanjem knjiga, tekstova i intervjua te gledajući filmove i dokumentarce, da spomenem samo najvažnije i meni najzanimljivije stvari vezane za njegov život i rad.

   Stenli Kjubrik je rođen 26. jula 1928. godine u Bronksu, Njujork u porodici američkih jevreja, austrougarskog porijekla. Njegov otac Žak je bio ljekar tako da je Stenli odrastao u udobnom okruženju srednje klase u Bronksu gdje se i školovao. Kao tinejdžer, polaznik srednje škole Taft, izuzev fizike, nije pokazivao veliko interesovanje za učenje (često je prepisivao tuđu domaću zadaću te je čak pao iz engleskog jezika) i sa veoma lošim prosjekom ocjena po završetku mature nije mogao da konkuriše niti na jedan ozbiljniji koledž da bi nastavio školovanje. Umjesto da radi školske zadatke, nakon što mu je otac poklonio fotoaparat, Kjubrik se kao srednjoškolac samostalno obrazovao na polju fotografije i još je prije mature uspio da časopisu Luk (Look) proda svoje dvije foto-priče i vrlo brzo sa svojih sedamnaest godina dobije prvi posao u Luku kao fotograf u kojem provodi punih pet godina (1946-1951) tokom kojih, oslobođen školskih stega, počinje mnogo da čita po slobodnom izboru i potpisuje preko 300 fotografija od kojih se preko stotinu danas čuva u kolekciji Kongresne biblioteke u Vašingtonu (Library of Congress) a neke od njih, u kojima se prepoznaje izuzetan talenat za pričanje priča i osjećaj za trenutak, mogu da se vide ovdje.

UPDATE: Termin je promenjen!

Panel će se održati u četvrtak 16.06.2016. u 18 časova.

*****

Prenosim najavu događaja-panela koji će se održati u sredu, 25. maja  2016. u 18 časova u prostorijama Startit centra u Savskoj 5 u Beogradu.

"Naredne srede u Startit Centru će se održati prvi u nizu naših meetupa na temu veštačke inteligencije, na kom će stručnjaci u ovom polju sa aspekta tehnologije, bezbednosti i biznisa razgovarati sa okupljenima o mogućnostima i promenama koje nam AI donosi svojim razvojem.

Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?

Ako volite izazove, evo jedan zaista ozbiljan problem. Danas mi je kolega zljk poslao link na stranicu na kojoj FBI traži pomoć u kriptoanalizi, da bi rešio jedan slučaj star preko 10 godina.

U tekstu se kaže:

Kuda dalje?

Čini se da vreme srednjevekovnih mitova u Srbiji polako prolazi, osim za one sa zaista jakom imaginacijom.

Izduvali smo sa „teritorijama“. Čak i najtvrđim nacionalistima je ostalo uglavnom da planiraju da „ojačaju“, pa da se vrate „tamo“ (Kosovo, Kawlovac, Kawlobag, Viwovitica) za 50-100 godina – nadajući se, valjda, dobrom zdravlju – ili računajući da će njihova deca da budu dovoljno luda da se tako nečim bave...

Kad se podvuče crta... puno čaša je polomljeno. Privreda upropašćena, penzijski fondovi rasuti, državni sistemi poput školstva i zdravstva nisko pali, a veliki broj ljudi, posebno stručnih i kvalitetnih, otišli iz zemlje.

Pitanje koje se postavlja posle svega ovoga je – kako raditi na popravljanju štete koja je načinjena, a istovremeno preusmeriti fokus patriotizma i integrativnosti na aktivnosti koje nisu u tako strašnoj koliziji sa (sada) susednim zemljama, narodima sa kojima živimo na istom prostoru – i na kraju krajeva, dobrim delom sveta.

Znači, kako da, „polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih gradjana i etničkih zajednica u Srbiji“, stvorimo novu mehaniku integracije, koja se ne meri u kvadratnim kilometrima suverene državne teritorije i mitovima o Milošu Obiliću i devet Jugovića, koji se preseljavaju u Carstvo Nebesko – nego brojem aktivnih članova zajednice, njihovim kvalitetima u kontekstu vremena u kome živimo i njihovoj međusobnoj saradnji, baziranoj na zajedničkom interesu i dobrovoljnosti.

Svi ćemo umreti, za to bar nema dileme. Svakom čoveku je stalo da živi što duže. Međutim kako to već ide sa godinama dolaze i mnoge bolesti a i prirodno starenje dovodi do slabljenja organizma. Kako godine prolaze sve češće je potreban lekar za razne intervencije i savete. Problem nastaje kada ljudi ne mogu da pozovu lekara u pomoć, kada lekar nije na vreme obavešten o promenama u vezi bolesti od koje čovek boluje itd. Postoji mnogo razloga kada se čovek pita zašto ranije nije otišao kod lekara. Vođen primerima iz svoje sredine, kod lekara se ide samo kada nešto zaboli. Možda samo par procenata ljudi ide kod lekara da prekontroliše svoje zdravlje. Svi idu da se leče ali niko preventive radi.

Sigurno vam se nekad desilo da nešto kupite, pa da se posle čudom čudite šta vam bi. Što i nije nešto preterano čudno, posebno kada se pogleda do kojih sve granica različite firme idu kako bi nas navele da kupimo baš njihove proizvode. To, do kakvih se sve detalja ide - neko bi pomislio da je na kraju nemoguće uopšte išta i prodati ili kupiti (ili što bi rekao Zenon, da je u stvari nemoguće napraviti ijedan korak). A, ipak, jeste.

Marsel Dišan, autoportret

 

Tamo gdje se preciznost tehničkog crteža rastače u eteričnost akvarela ili iskrivljuje u kakvu apstraktnu sliku,  a proračuni na kojima je zasnovano njegovo dimenzionisanje preslažu u stihove slobodne rime, e tamo  nastaje i ova priča.