Prekratko traju ovde vesti, ali ne traju obrasci. Baš zbog tih obrazaca imam potrebu da ovo napišem.

Boris Tadić je izgubio. Zašto i kako - svako ima svoju priču. I svako svog krivca. Mene zanima onaj koga bismo mogli da povežemo sa “zaverom i unapred određenim ishodom izbora”.

Nije to šala. Nije mala stvar. Da krugovi koje uzimamo kao krugove savremenih, trezvenih, ka budućnosti orijentisanih ljudi racionalnih shvatanja, zastupaju tezu da je rezultat predsedničkih izbora dogovoren još pre njihovog održavanja (“krunski” argument - ona čestitka dok su još trajali izbori) . Njih smo valjda onomad simpatisali zbog toga što su bili protiv-teža, alternativa teoriji o “udruženoj zaveri svetskih moćnika da pokore ponositi narod Srbije”. I njihovog (tj našeg) predsedničkog kandidata danas, je li, strane sile ne žele na mestu prvog čoveka Republike Srbije. Kakvo razočaranje!

 

 FONDACIJA TANJA PETROVIĆ, osnovana je sa željom da se podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umetnosti u medijima.

Da nije sudbina neuračunljivog karaktera, često neobjašnjivo zla i surova, danas bi Tanja slavila 48. rođendan. Umesto toga, Tanjina tanka nit o kojoj visi ljudski život se prekinula nedelju dana pred taj dan, pre dve godine. Uprkos tome, te dve godine, svi oni koji su joj bili bliski, oni koji su je voleli i koje je volela, još uvek ne veruju da je nema. Čak ni oni koji su doživljavali ono čega se svaki ljudski stvor najviše boji – gledanja smrti koja je sasvim izvesno tu, čekanja na njen konačni, završni pokret. Ni onda kada je njena smrt postala vest u novinama, dnevnicima, vestima, ni tada nije ništa manje bila nestvarna, čak ni silna tuga nije uspela da obriše osećaj da je Tanja još uvek tu negde, da će pozvati, javiti se kao da se vratila sa nekog od puteva na koje je tako volela da ide.

 

 

U noći izmedju 25. i 26. juna 1996. godine

Roditelji su nas vaspitali da ne lažemo i da je foliranje nešto loše. Kasnije smo saznali da je istina širi pojam od onoga što smo naučili kao deca. Saznali smo i šta je to izvrtanje činjenica, a da su najveći majstori za takve radove upravo oni koje na izborima biramo da nas predstavljaju. Problem u Srbiji je što se najčešće izvrću činjenice koje

a

 

Nesigurni u sebe i svoje kvalitete mnogi “umetnici” žive u strahu da će biti potisnuti iz medija i izgubiti nesigurno parče lako zarađenog hleba i pribegavaju modelu ponašanja koje se kose sa domaćim vaspitanjem, estetikom, moralom, vaspitanjem, ukusom… A svi ti estradni ljudi nam lako ulaze u domove snažno utičući na psihu odraslih koji možda i imaju kakvu takvu šansu da se suprostave navali kiča i šunda ali, što je najopasnije, kreiraju kolektivni duh tinejdžera koji su nezainteresovani za školu, umetnost i prave vrednosti već se bave samo lakom zaradom, izvikanom garderobom, luksuzom i raznim duhovnim fasadama. 

 

 

 

 Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet.

 

 

Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako

Kako bi bilo da na jedno mesto postavimo Viktoriju Marinovu, Dafne Galiciju, Jana Kučaka i Džemala Kašogija?

I? Da li je važno?

Važno je. Važnije nego što je bilo ko od nas spreman da prizna.