Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

Srbija je ovih dana prepuna citata iz filmova. Neke scene kojima smo se smejali dok smo filmove gledali u bioskopima ili na malim ekranima TV prijemnika postaju tužne i uznemirujuće kada ih vidimo ili doživljavamo.

Situacija oko bugarske nuklearke, makar prema pisanju novina podseća na scenu iz filma «Ko to tamo peva». Ne znam da li se sećate onog dela filma u kome Paja Vujisić naplaćuje karte i stiže do starca koji ide da poseti sina u vojsci. Uvređen opaskom da verovatno nema novca starac vadi novčanik i kaže nešto kao «Neću jednu kartu, hoću pet ili ni jednu».

Tako i Srbija, na ponudu da da jedan posto (prema medijskim procenama oko 70 miliona evra) za gradnju elektrane , odgovara, opet preko medija i nezvanično, da hože da učestvuje u projektu sa pet odsto (350 miliona evra). Ne znam da li jeistina ali ni pijani baroni se tako nisu ponašali. Naročito ako nemaju para. A nekako izgleda da Srbija nema novca za ovakvo zezanje.

Prvi put posle više od dva meseca, oglasio se Sekretarijat za investicije, sa jasnim i konkretnim odgovorima.
Pored onog što sam navela u prethodnom postu, prethodne nedelje sam i Gradskoj upravi elektronski poslala pitanja u vezi sa grejanjem u Šekspirovoj 8 (doduše, ni njima ovo nije prvi put s moje strane, al eto).
Danas me iznenadio odgovor koji glasi:

 

Imaju li mladi u Srbiji perspektivu? Odgovor na ovo pitanje/floskulu umnogome zavisi od jedne druge dileme/floskule: ima li Srbija perspektivu? Zato, do odgovora moramo da pođemo obilaznim putem.

Kada je u pitanju naš međunarodni položaj, izgleda kao da se tu, grubo rečeno, nalazimo pred dva puta: jedan su dobro nam "poznate" evroatlanske integracije, a

Javila mi se čim je krenula akcija "Majka Hrabrost". U to vreme radila je kao novinar u časopisu "MAMA". Podržala je akciju svim srcem, pisala o njoj, ponudila mesto u časopisu za najavu svih aktivnosti. Posle je pokrenula svoj časopis "Roditelj i dete", prenosila neke moje blogove koji se tiču problema u školstvu, nudila mi da pišem redovno za isti... a ja bila lenja, pa odbila. Najviše od svega me je plašila energija kojom ta žena zrači. Ono, kad se umoriš gledajući šta sve ona stigne i postigne. Em je uređivala časopis, jurila sponzore i autore, em je stalno organizovala nekakve sajmove i dečije manifestacije, em je povrh svega bila majka dvoje osnovnoškolske dece. Sve je stizala i postizala. Da se smrzneš.

Kad se ispostavilo da smo komšinice i da njeno dvoje dece pohađa istu školu u kojoj je moj sin počeo da pohađa predškolski program, našla je vremena i da popijemo kafu. I tad sam prvi put shvatila da ona ne samo da pored svog posla i aktivnosti jeste majka dvoje dece, već da s mlađim Veljkom, otkada se rodio, redovno odseda na Institutu za majku i dete.

 
           Da li znate Imreta? Onaj sa bradom, snimatelj.
       Onaj što je njegova keva rekla: "Imam dva sina i jednog što radi u televiziji".
      Ulazi on jednog dana sav ozaren u redakciju i sa ponosom kaže da su ga primili u partiju. Pa šta kažem ja. I ja sam išao u omladinsku političku školu „Lola Ribar", pa me nigde nisu primili. Tu mi on objasni kako je ovo veoma važan trenutak za našu zemlju i da svako kome je stalo do nje, treba da bude najmanje član partije.

Pre neki dan, nekako sasvim slučajno, shvatio sam da će moja dvadesetogodišnja kćerka za koju nedelju imati priliku da prvi put u životu ostvari svoje građansko pravo - da će glasati. Kako deca brzo rastu!
Podsetilo me to na mnoge izborne faze i promene koje sam iskusio.

(Ovaj tekst je objavljen na blogu Krovne organizacije mladih Srbije Glas za mlade)

Уочио сам недавно да српска влада, опет, покушава да изабере директоре јавних предузећа преко јавног конкурса. То је вредно сваке хвале јер је професионални менаџмент критична тачка модернизације ове важне јавне имовине. А одавно је прошао рок да се то уради јер су многи од садашњих директора у статусу „вршилаца дужности" већ

Dragi prijatelji,

HALOBEBA vas poziva na druženje povodom obeležavanja devetog rođendana!

Čekamo Vas u petak, 3. 12 . 2010. god. u13 časova,  na VII spratu

u  Gradskom zavodu za javno zdravlje Beograd,

ul. Bulevar Despota Stefana, br. 54 a

PS. Poneti dobre želje, vedar osmeh i puno srce ....

Tim HALOBEBE

 

Pored poziva na rođendan, HALOBEBA nam piše:

 

Dragi prijatelji,