Evo ga, lafćino! Vi'š ga! 

Pozdrav svima od YU-ekipe iz Jerusalima (и од ИЛ-екипе из Новог Сада, Суботице, Сарајева, Београда и Загреба)! 

ARHIPELAG je objavio knjigu Đorđa Bobiča ARHITEKTURA U IZNUDI ...

O knjizi piše urednik edicije Gojko Božović ...

 Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke

Hodali smo delom Vracara gde se ne hoda tako cesto. Posmatrali kroz kapije ona divna stara beogradska dvorista. Smejali se se nad novim zgradama cudovisnog stila i pitali se ko li tu zivi. 
Povuces me za kosu pa te jurim niz ulicu, pa ja tebe kao udarim, pa me zaboli saka na sekund. A kazes da je sramota ljubiti se na ulici.

Onda mi pokazes jedno drvo ispod koga nema nikog bas. 

To drvo je nase skloniste. 
Poljupci. 

Trenutak kad nestane buka, autoput, hiljade ljudi u zurbi, torbe, kese, oblaci, nervoza, zbrkane misli.

Sve

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."

„Некада је ту била кућа.

Сада је ту рупа."

(Славко Павићевић: „Ратне песме" )

Prolazim ja a ne vreme. Vreme je ljudska izmišljotina. Sekunde, minuti, sati, dani, meseci, godine. Kao tako se bolje snalaze. Nešto više je od 2000 godina kako su raspeli Hrista, to je kao prošlo vreme. Vreme je kao i Kosmos beskrajno veliko i nemerljivo. I šta onda znači dve hiljade godina? Glupo je baviti se vremenom!

Preksinoć u SO Vračar, o Leonardu. Na italijanskom i srpskom. Uz sitne nedostatke organizatora, uspelo veče. Posle, košava, duva besomučno, on u majci kratkih rukava i vijetnamki, smrzao se čekajući autobus. Čekajući Godoa. Kako je bila dobra Mirjana Karanović

Вест о одласку некога кога смо волели, понела ми је на тренутак мисли у једну давну зиму и невелики радијски студио. Као млад новинар, почетник, са стрепњом сам позвао познатог песника и упитао га да ли би гостовао

ПРВИ ИНТЕРНЕТ-РАТ НА БАЛКАНУ

 Прва ратна дешавања у Србији догодили су се на "Великој Мрежи", преко рачунара и уз коришћење врхунског знања електронике.

     Узбудљива догађања почињу још 1997. године. Нове  српске презентације и дискусионе форуме све чешће посећују "заклети Хрвати" и "прави Бошњаци" остављајући своје

МОНИКА, СТИСНИ ЗУБЕ

Осећање да се мора издржати упркос бомбардовању те 1999. године стварало је осећај надмоћи над догађајима, онај специфичан ратни хумор у коме се духовитост смењује са горчином, а "вицкастост" укључује и неке друге, иначе непожељне теме. То је смех који проистиче из слободног односа према догађајима