Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."
Не знам шта се са нама дешава и не знам да ли ово ико може разумети.
Наиме, један од објеката нацистичког логора на београдском Старом сајмишту постаје вртић.
Постоји ли било где у Европи пример да једно стратиште из периода Другог светског рата, уместо да буде место сећања, постаје теретана, ресторан, ноћни клуб и/или, на крају, вртић у коме ће се наша ,,деца осећати сигурно и вољено"?
Замислите вртић у Аушвицу, ресторан у Дахауу, теретану у Матхаузену или ноћни клуб у Јасеновцу.
Не можете то да замислите?
Не могу ни ја...
Наравно... Јер то није могуће...
Осим код нас. Као родитељ и грађанин сам збуњен и тужан...
Не успевам да пронађем праве речи...
Последњи пут када су деца била на том месту био је онај када су увођена у покретне гасне коморе, злогласне ,,душегупке", да би била убијена.
Ово нема никакве везе са политиком, већ са тиме да смо као људи потпуно отупели на туђ бол и патњу.
Овде није згорег споменути и то да је Старо сајмиште одавно утврђено за споменик културе."