Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану. 

Хоће то тако, свако мало да ослаби млаз из славине. Већ знам шта ми је чинити. Одврнем на крају славине један навој, извадим мрежицу-филтер, олупам оно што се накупило, па сам миран пар недеља. Сваке године заменим целу славину, јер се каменац, тај незаменљиви састојак чесмуше-воде скупља свуда, а не само на филтеру, па се као последица

Ne krijem da sam bolestan. To nije tajna. Svakodnevno osećam bol u leđima, u onom, kako ga zovu lumbalnom delu, i to je bolest od koje dosta ljudi pati, pomislih stavljajući šerpu s podvarkom u rernu. Čim se savijem, osetim snažan bol, kao da me nekoliko mačeva istovremeno probada; nije lep osećaj, pomislih. Nimalo. Ali utehu, kao što rekoh, nalazim u činjenici da nisam jedini.

Preko nekoliko dana išao sam lekaru (mrzim kada ljudi govore da idu kod lekara, kao da odlaze da sa njim piju kafu, a ne da budu podvrgnuti pregledu) i tamo nisam saznao ništa novo: lumbalni

Formativne godine svog dečaštva sam proveo na Vračaru. Samo detinjstvo, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća sam proveo na periferiji Beograda, u socrealističkim kvartovima radničke Rakovice. Mama je bila službenica Skupštine Socijalističke Republike Srbije te je sedamdesetih dobila od države stan u ovom, novoizgrađenom delu grada. Detinjstvo je bilo super. Naselje je bilo na samom rubu grada, na ivici miljakovačke šume, kasnije proslavljene kao Darkvud. Šuma nam je kao klincima pružala prostor za beskrajne akcije, počev od gerilskih ratovanja partizana protiv Švaba, igara Otpisanih i borbe Pokreta otpora protiv Okupacije (kasnije, proleća 1999. godine, Darkvud više nije bio tako bezbrižno mesto, kada su nas Ameri, nekadašnji saveznici, iznenadili i zajedno sa Švabama  počeli prosipati tepih bombi po sirotoj šumi, a sve zbog seksualnog skandala njihovog „liberalnog“ Predsednika). Bilo je i drugih akcija, poput prolećnih i letnjih gerilskih upada na imanja Poljoprivrednog kombinata Beograda i preslatkih krađa državnih dobara: bile su tu breskve, kajsije, trešnje, jagode, purenjaci, sve slađe od slađeg. Imali smo i opasnije akcije – ja lično nisam oduševljen tim akcijama, ali, što se kaže, ili si bio nindža ili si bio mindža– upadi na poligon za vežbe voždovačkog garnizona JNA, između nas i Banjole. No, sve je to bio deo Sistema, i nije moglo biti pankerskije akcije od zajebavanja, nerviranja i pravljenja štete tom Sistemu. I tako, sve u svemu, odrastali smo, zezali komunjare, voleli Red Star Belgrade, opuštencija.

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.

Preko hiljadu i po kilometara po snegu, ledu, vetru, suncu, nocne i dnevne voznje je za nama u proteklih 8 dana; izletanja u zaledjene njive, voznja od 20km/h satima, neverovatni pogledi na planinske vrhove i nepregledno more. Sabac, Zvornik, Han Pijesak, Sarajevo, Jablanica, Mostar, Medjugorje, Split i Sibenik, sto prolazenje, sto ostajanje po par dana. Sve je proslo kao u jednom dahu, pa cu tako pokusati i da napisem ovu neverovatnu avanturu.

Društvo, sve najbolje u novoj godini žele Vam burazeri Kolin, Nastić, Šotić, Stošić i Tulić

Kada joj pomenuh Fazbindera i da bi, po meni, on bio sjajan naredni Džems Bond, pa tek nakon njega Tom Hardi, ona polude. Reče da je jedino njegov kurac vredan jer su mu ramenca nikakva i da ne može da bude Džems Bond.

-         Uz preparate kojima se danas rokaju, može da nabaci 15 kg čistih mišića za 15 meseci.

-         Ali ne mogu da mu prošire ramena, jebiga.

Kada je upitah otkud zna koliki mu je kurac, toliko joj se raširile zenice i udari po volanu pokazujući veličinu da za malo ne udarismo u Meksikanca koji prodaje "Freskos Cocos".

Nešto se jeste izmenilo nagore u hemiji ovog liberalnog metropolisa Orijenta - neformalna opuštenost, razgaćenost grada, kako ja volim da je zovem, ustupila je mesto napetom iščekivanju nereda i haosa. Jesu ljudi i dalje neuobičajeno opušteni, čak nekako gotovo i familijarno neposredni ili bliski, ali poslednjih 6 meseci eskalacije sukoba, netanijahuovsko-hamasovske eskalacije, jesu unele neodređeni nemir u žitelje ove liberalne prestonice Bliskog Istoka.

Vjeran Miladinović Merlinka je, tokom NATO agresije na našu Otadžbinu, vredno radio na nečemu što je nadživelo i njega.

 Želeo je da svom narodu izgradi mesto za odmor. Odmor od svega. I u inat rušenju od strane agresora. 

Naravno da niko ne vodi računa o tom mestu. Vremenom će nestati. 

 Vjerane ljudino, hvala.

p.s. zabeleženo zahvaljujući prijateljima iz ukinutog ritma herca all stars, sada ekipi http://markazvaka.net/