Novi Sad, nekada najčistiji jugoslovenski grad, ovih dana je bio u kesama, koje su vam se, doslovce, leteće lepile za lice dok ste hodali.

 

Šetnja za mrtve i razapinjanje živih

Pravda za Rastislava, Nemanju  i Marka!

Uvredljivi komentari sa zatvorenog dela internet foruma čine osnovu prvostepene presude višeg suda u Beogradu kojom su Rastislav Dinić, Nemanja Poleksić i Marko Nikolić prošle sedmice osuđeni na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Žrtve uvreda su Boris Malagurski i Ivana Rajović, autori dokumentarnog filma „Pretpostavka pravde“, koji su krajem septembra 2012. godine podneli krivičnu prijavu protiv 12 članova foruma Parapsihopatologija zbog navodno organizovanih pretnji po život i ličnu i profesionalnu bezbednost, iznetih posle premijere filma.

Reč je o filmu koji se „na drugačiji način“ bavi pogibijom Brisa Tatona.

Parodija pravde

Koliko košta ,,sloboda govora” i moć reči?

Ili " Niš na vodi, Srbija kao Atlantida" 

E moj Saša, dobri Saša. Toliko popijenog vina zajedno, a tek si sada uvažio sve razloge koje smo ti iznosili, sedeći na "kanabetu" u Nestu. Ipak si ti moj drug, i zato sam i postavio ovaj blog.

 

Ulazio sam danima u zgradu blatnjavih i mokrih nogu - teško je bilo na niškom asfaltu. A čudesan je

Манипулација, ситних и крупнијих, увек је било и биће их. Навикли смо на њих толико, да их често прихватамо прећутно, као део менталног колорита којим смо окружени. Многи од оних који их практикују, чине то само изузетно, онда када се мора. Рекло би се да невиних у том погледу нема: ни детета пред родитељем или васпитачицом, ни средњошколца пред разредним старешином, ни студента пред професором, ни супружника пред супружником.

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

 Razmišljati o prošlosti je besmisleno. Može samo doneti nesreću. Prihvatiš sve onako kako se dogodilo – da li je uzrok Božja volja, sudbina ili slobodna volja – nebitno je.

 

 U tom trenutku mu se činilo kao odlična ideja da zasnuje porodicu. Kolin je sa 18 godina, ljubeći Kristin, svoju devojku sa kojom je pohađao samo dramsku sekciju – u ostalim je bio daleko lošiji od nje – rešio da postane otac. Imao je osećaj da će umreti pre dvadesete, i želeo je da ima naslednika. Kristin je bila idealna majka u Kolinovim očima. Lepa, atletičarka, pristojna, iz dobre familije. Znači dete bi ostalo u dobrim rukama.

Svoju porodicu nije želeo da upliće u celu priču.

Ako sam se ranije i dvoumio da prihvatim mesto ministra kulture u najnovijoj Vladi zbog potencijalnog sukoba interesa, najnovija odluka komisije za muzičko stvaralaštvo mi je skinula taj teret odgovornosti. Srećom po mene, neću biti u iskušenju da sam sebi potpišem Odluku o sufinansiranju Nišvila, niti da potvrdujem odluku izborne komisije, ako se kandidujem za mesto direktora neke nacinalne ustanove kulture. Moram da priznam da je komisija pokazala zavidan nivo brige za opstanak Nišvila, sugerišući nam da pojačamo finansijsku disciplinu jer smo skloni pravljenju gubitaka.

Vozili smo se oko 60 na čas, Fiona i ja, po krivudavom putu za Glazgov. Kroz poluotvoren prozor, s vremena na vreme bih proturio glavu, praveći duboke uzdahe; napolju je lebdeo prohladan, majski vazduh, i sunce je odskočilo visoko iznad; osećao sam kako me njegovi zraci zapljuskuju po obrazima. Sve u svemu, bilo je fino, napolju.

A unutar karoserije mog ''fordića'', bilo je užasno. Fioni se išlo u toalet – hajde da se ne foliramo, pišalo joj se! – i bila je prilično nervozna. Uspevao sam da ostanem pribran, uprkos latentnoj netrpeljivosti koju bih osećao prema njoj u ovakvim

 zašto to ne bi ste bili vi ? 

 

    Nakon par minuta morao sam da je prekinem.

To suvoparno izlaganje uz ritam konstantnog lupkanja tek sređenim noktima
po radnom stolu su više iritirali nju,
jednu od prokletijih radnica državne službe,
nego one pre ili posle mene.
Gledanjem na sat i papir iza nje koji je govorio o pauzi izmedju 10 i 10:30
oboma nam je bilo jasno da sam pogrešan čovek
u pravo vreme

- mislim da smo počeli poprilično loše, rekao sam joj.
Zaboravio sam ličnu kartu ali vam dajem