Uslov da se pojavimo tamo bila je nabavka domace nane. Jebote.

Rekao sam joj da ne zelim da idem. Pogotovo negde gde mi je dolazak uslovljen domacom nanom.

-          Pa to nema nigde!

-          Ma daj! Rekla je da joj treba za neki koktel. Kod tvoje babe je ceo zid u toj nani.

-          Da?

-          Da.

Pola familije, s obe strane genetskog stabla, danas slavi slavu, samo mi, otpad sveCki, ne. Mene je, kao prvo, nešto mrzelo da pravim gozbu za nas troje, jer jebo te, zavejana nam zemlja, niko ne bi mogao da dođe. Kao drugo, niko ni s kim ne razgovara, pa su svakako podeljeni na dva tabora, za nas, kao treći tabor, niko nema mesta u srcetu. Kao treće, da smo pak mi odlučili da smrzavamo guzicu ka jugu ili još severnije odavde, išli bi kod teče koji još nije skont'o da je Sv. Nikola posna slava i kog redovno za slavu vata teranje, pa spopada dalje rođake, iako mu je tetka mali milion

како обезбедити да останеш најмлађи укућанин?

Hej :)
Hej :)
Opet Ti
Opet ja
(U svakom dobrom životu budemo bar malo Mi)

pusti me da ti sviram i, kada završim, nemoj me vraćati da zapišeš note.

ako hoćeš da razumeš zaustavljanje: probaj da trčiš dok te noge ne nateraju da stigneš

kada želiš.

ne: kada možeš.

odavno sam na tremu: pletem i smejem se

reci mi:

sećaš li se stopala kako dodiruju patos: k`o da je svilen: onako drven i star

i kako ti je toplo u ovom od snega belom gledanju.

pitaj me:

na koga miriše sledeća stranica

i dan posle.

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.

Кога је она спојила, тог није могла да раздвоји ни економска криза, ни пост-трауматски стресни синдром, жеља да се проба све уочи доласка Нибиру, нити зла ташта...

Kišno velikopetkovsko jutro, tmurno i hladnjikavo ali to ne sme da omete kazivanje vedre i optimističke poruke o bratstvu, toleranciji i zbližavanju bez obzira na evidentne različitosti ... pa eto jedna mala etida poučna u svakom smislu i nadasve angažovana ... 

Otišao sam jednom u Kinoteku tokom 2015.

Sticaj okolnosti – ne živim više u Beogradu.

Moj prvi pokušaj da pogledam nešto u jednom od hramova moga odrastanja, bio je film ’’Dodir Meduze’’. Ričard Barton i jedan od mojih dečačkih heroja, Lino Ventura, u glavnim ulogama.

Uredno sam platio kartu, bilo nas je više od petoro – kritična masa za prikazivanje filma – i čekao sam da se zavalim u fotelju i uživam. Nisam uspeo – gle čuda – jer su nas dva golobrada mladića koja očito imaju neku funkciju u emitovanju filma - obavestila

Kada sam na prethodnom blogu napisao da je za jednu (anti-EU) grupu građana, upravo EU kriva za sve - od osamostaljivanja Kosova, do nezavisnosti Crne Gore, a nešto ranije i za raspad SFRJ, jedan od komentatora je napisao nešto što se svodi na „ko je Crnoj Gori branio/dozvolio da uvede nemačku marku dok je bila u zajednici sa Srbijom". Naivno sam verovao da smo makar ovu lekciju savladali i da nismo baš tako lako zaboravili otrovne strele ka Crnoj Gori, toliko česte u vreme Miloševića i Koštunice. Nadam se da će za pet godina, isti ovaj komentator napisati „A ko je gejevima ikada