Gost autor (gošća autorka): Taube

 

Ima nešto gnjilo u zemlji Srbiji.

Nešto ima buđavo u zemlji srpskoj.

Postoji nešto natrulo u zemlji Srba.

Nešto postoji raspadnuto u Srbima ma gde oni živeli i kojim se novim ili starim ideološkim profilima priklanjali.

Nešto je tu crvljivo i kod ’ nacionalista

Odavno je najavljeno... Ali, dani na kalendaru tinjaju gotovo neprimetno. Kao zaboravljena cigareta u pepeljari, koja dimi i polako se "skraćuje". Tako domilesmo i do današnjeg datuma. Strastvenima je delovalo da užasni 11. novembar nikad neće doći. Logički, matematički i kalendarski da, ali psihološki valjda nikad ne. Maltene kao, za one koji u to veruju, smak sveta: veruju da će se desiti, ali im deluje da do tada ima još čitava jedna odgođena, ili rezervna večnost.

Znam da je ovih dana u modi da se salju nekakva otvorena pisma ali, ovo je nesto drugo…

Vracam se juce sa pijace..ne, ne vucem pune cegere, ja sam penzioner..a I vracam se po treci put, jer sam zaboravan..i, kroz kapima kise ovlazene naocari, ugledam na plocniku nesto sto odavno nisam video…pismo.  Bela koverta, malo izgazena I umrljana, da je zgaze jos dve blatnjave patike,  gotova je.

Sagnem  se ( radoznalost je , cesto, jaca od lumbaga) I pogledam;  nema adrese posiljaoca, okrenem, adresa primaoca  razmazana pa se ne vidi, jedino  sto se vidi je , rukom  (!!!)

Prilicno rano u svacijem detinjstvu odrasli pocinju sa njima veoma zabavnim pitanjima tipa A sta bi voleo da budes kad odrastes? Jasno je da kada smo suvise mali svi mastamo o zanimanjima kao sto su astronaut, vatrogasac, vozac Formule 1 ili fudbaler. To su nam atraktivni poslovi za koje vidimo da donose visok status u drustvu. Onda malo porastes i pocnes da razmiljas malo realisticnije - to jest sa stanovista materijalne dobiti, sto je mnogo opipljivije od drustvenog statusa - i zamisljas sebe kao advokata, ekonomistu ili lekara.  I onda nekako kada vec stignes do

Te 1973. godine
Pink Floyd su izdali The Dark Side of the Moon
U Njujorku je otvorena najviša zgrada na svetu  - WTC (dugo im je i trajala... posle samo mesec dana je otvoren Sears Tower u Čikagu koji je bio (i ostao) viši, a 2001. neke budale su (spektakularno) srušile Svetski Trgovinski Centar).
Nikson je počeo da izduvava.
Jugoslavija je konačno postala evropski prvak u košarci.
Umro je Brus Li.
Rođen je Filipo Pipo Inzagi.

Oduvek su me impresionirali ljudi koji za ono što rade nemaju nikakvo logično objašnjenje, ali ipak nastavljaju po svome. Ako ih pitate zašto čine nešto što nema nikakvog smisla niti ikome išta znači, osim što svima komplikuje život, bez mnogo dvoumljenja i s prkosom u glasu odgovoriće vam da „to tako treba". Ne znaju kome, ali znaju da „treba".
Mađarska železnica je, valjda

Koliko sam ja razumeo, dok je devedesetih jednima tekao proces akumulacija kapitala vesto zamaskiran bratoubijanjem, a drugima  zbog tog istog bratoubijanja masovno upropastavani zivoti - folk muzika i turbofolkovanje javne scene bili su kljucni softver za zombifikovanje drustva u cilju onesposobljavanja bilo kakvog otpora.

Gatare, vidovnjaci, beli magovi, pevaljke, te poestradizovani bivsi mafijasi i prateci acesoar njihovih droljetina i telohranitelja-ubica bili su ta pesadija kojom je izvrsen odlucujuci juris na sve vrednosti koje su stojale na putu prihvatanja i genocida kao patriotizma, te paljevine, silovana i pljacke kao ljubavi prema svom narodu ...

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta.

 

 

Seo Bog, uzeo istinu, izdelio je na komadiće i svakom čoveku dao po jedno parčence. Svaki čovek rado primi na sebe svoje parčence i, zagledajući ga zadovoljno sa svih strana, ode svojim putem. Razmileše se tako ljudi sa svojim komadićima istine. Svako ode u svoj kutak. I čuvaše brižno svako svoj komadić istine. Istina je svakome značila puno. Grejala je siromahe u hladnim zimskim noćima, krepila žeteoce tokom vrelih letnjih dana, tešila razdvojene ljubavnike.  

Ali, kako je vreme prolazilo,

SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Jovanka)

 

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

 

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.