и зашто НЕ ако ДА далеко уху милозвучније чучне (дитреба) у одговору успаљене намигуше са подоста километара леђно по лежајевима камионским ибарском пређених ,кад јој генитални запеченко Срђ , црвенећи, искрено понуди да јој својим срамежљивим зломизгаћа растера фауну из флоре пубиса олупаног

                         - одавлен донле к'о оданле довле ( Г.Б.Ћосић)

(црт'ца из дневника ми)
не сумњам да када се овај, већ поприлично генитално израубаван блогер, присећа разних епизода својег минулог промискуитетног трајања (којима сте сведоци Ви читаоци) можете да иронично их протумачите као фантазмагоричне ми елукубрације, али за мој пубертетски (а и каснији) холизам неопходна ( наликујући неком дипсоману) је бар дневна доза бављења минулостима , обзиром да је презент тих непримереностими лишен. - дај шта даш ...вели Народ.

Када је још једна у низу водитељки забавних ТВ емисија најавила да завршава писање књиге, популарна Фејсбук коментаторка Покојна Милева је на свом профилу написала како долази време када је књигу лакше написати

Има ли уређење града икакву вредност у земљи која је пре непуне две деценије преживела сурови грађански рат а данас је изнурена економским проблемима и где је заједништво у кризи?

У оквиру своје едиције видео записа " Business 360 Future cities", америчка ТВ мрежа CNN објавила је репортажу Ричарда Квеста из Кигалија, главног града Руанде. Прилог говори о напорима власти и становништва да свој град одрже чистим, чиме се такође постиже значајан резултат у грађењу заједништва у заједници.




Есеј будуће архитетке Милице, јун 2012

* * *
I pre no što sam počeo da radim u biblioteci, prema knjigama sam imao poseban odnos. Tezu kako postoje knjige koje određuju naše živote, ova prelepa žena čula je upravo od mene. Bio sam ubeđen da o tome neću govoriti, ali ne mogu da prećutim kako su stvari među nama postale vanredno ozbiljne onog časa kad je počela da pozajmljuje moje vlastite knjige. Pri tome, posebno interesovanje pokazivala je za one koje još uvek nisam ni napisao.

Mi ga najčešće nismo svesni - ali uvek postoji trenutak kada žena pred nama počne da se svlači. Kad počinjemo bivati sve bliži jedno drugom. To je zato što se prava žena uvek skida u slojevima: najpre odbacuje predrasude, pa stid, onda lošu prošlost, zatim jednoličnu sadašnjost - gaćice dolaze tek na kraju. Ne mogu opisati spokojstvo koje sam osećao pri pogledu na njena mala, špicasta kolena dok se približavaju stolu za kojim sedim. Pa ustreptalost ovlašnih dodira njenih dugačkih, negovanih prstiju u trenucima dok preuzima knjigu. Sekunde koje smo znali da produžimo toliko da nam je delovalo kako traju satima.

Ne znam više da li zbog hroničnog bunila od zaspivanja u sofi dok uveče gledam TV, gde više nisam siguran da li je žena, ja ili prepametni TV izabrao Almodovarovog Matadora i telepatskog Banderasa, i nisam siguran kako se neznano i niotkud pojavio shape shifter u zaboravljenoj priči Star Treka za vreme istog tog bunila, ili zbog A.C.Graylinga i "... Philosophy, for all its apparent abstractions and technicality, is realy just a membrane away from ordinary, everyday practical concerns..." (pročitao na poleđini jedne druge knjige pre neki dan dok sam komentarisao na drugom blogu, nisam nikakav znalac), ili zbog Ničeove fascinacije naglim, širokom  i dubokim pomerajem u vrednosnom sistemu kako se pojavilo hrišćanstvo (transvaluation), pre neki dan mi pade na pamet misaoni eksperimenat.

I taj eksperimenat je tema bloga, jedino što sam ja zauvek fasciniran našim asocijativnim umom, pa otud i prvi pasus, gde tako lako skačemo sa teme na temu, bez obzira na kvalitet i vezu između tema, i gde na prvi pogled jedna od banalnijih sekundi u našim životima ume da pokrene lavinu koja nas posle okupira dan, dva, nedelju dana ili mnogo godina.

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

(дневничками прибелешка)