Evolucija u tehnologiji --- Revolucija u ponašanju (tema pariskog LeWeb3 2007, 11-12 Dec) - Da li smo mi prva generaciji koja je svedok ove inverzije? U normalizovanom smislu, naravno: o mnogim pojavama u prošlosti možemo da pričamo kao o micro/mini inverzijama, tj revolucije u ponašanju su suviše male u odnosu na sveukupno ponašanje, ponekad su razvodnjene u vremenu, pa je teško biti svedok.

Normalizovanu i u smislu postavljanja perspektive, ili referentne tačke, između tehnologije i ponašanja, inače možemo da tvrdimo kako su i promene u tehnologiji i promene u ponašanju revolucionarne.

Povod za blog je Percolation Theory. Više puta smo ovu teoriju pominjali na blogu u komentarima.

Moja popularna definicja kaže da "kako mreži postepeno povećavamo gustinu postoje tačke, perkolacioni pragovi, gde se mreži naglo povećava moć" (snaga, bogatstvo, neki njihov više ili manje abstraktan derivat, pričamo o abstraktnim konceptima).

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Tri godine kako su Kulturni Centar zatvorili dušmani (na neskrivenu radost moje a i ostalih žena, supruga i devojaka) pa se mi preselili 300m dalje u Srem.

Sedimo skoro dva sata Dejan i ja u Srem-u kod Mice i upražnjavamo Lozu.

Pustoš je svud oko nas. Nema čak ni Cijana nos da promoli. Mica sela za naš sto, puši i pije kafu iz nekakve šoljetine, nokšira. Nismo dovoljni sami

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

A opet, u „grafiti-fazi“ (negde od 12. do 16. godine), mladi po sveskama, klupama, zidovima i drugde ne švrljaju „Budi dobar“, „Peri ruke pre jela“ ili „Ustupi mesto starijima“, već razne fraze u stilu „Sve je sranje sem pišanja“ (što uopšte nije prosto kao što na prvi pogled izgleda, to su pre, vajldovski rečeno, „ponosite varnice vulgarnosti“).

Pritom, svaki put kada naiđu na nekog buntovnika – onog koji ustaje protiv ustaljenih normi, protiv samoobmana i zavaravanja „da je jedino važno živeti život pun vrlina“, bude im nekako milo u srcu.

.

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

Što bi reko Unfuckable (a.k.a. „oštrooki“, dok se ne naljuti :) nisu danas „...baš svi dečaci otišli da daju tetki lek.....”. Ja samo dodajem da nečije tetke imaju Internet pa tako i pristup blogu :)

Naš super-ego (ovo ja lepim Google fragmente, a nemam mnogo pojma o naukama kojih se dotičem) se često održava uz pomoć štapa, kanapa i selotejpa. I onda nam periodično dođu dani kao danas, nekome „šokantni“, a velikom broju „stresni“ kad superego ima pametnija posla nego da brine o „Id“-ju (da ne komplikujemo sa egom u sredini, i ovako je komplikovano).

Za „Id“ Wikipedija kaže (a nađeno preko Googla (Giving Credit Where Credit is Due)):

“…The id is responsible for our basic drives such as food, sex, and aggressive impulses. It is amoral and egocentric, ruled by the pleasure–pain principle; it is without a sense of time, completely illogical, primarily sexual, infantile in its emotional development, and will not take "no" for an answer. It is regarded as the reservoir of the libido or "love energy”…".

Sezona je curki - prvo je bio Thanksgiving, a stize nam i Bozic... Moram da ponovim jednu meni veoma dragu pricu iz zivota. Izvinjavam se onima koji su je vec citali u komentarima.

Jedne ekstremno hladne beogradske zime, nekada davno, vise u prostormo-kulturoloskom nego vremenskom smislu, dok sam jos radila od 8-14h u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi te vrste u Srbijici, lecila sam cuvenu odgajivacicu curki. Posto smo postigli sam vrunac u kontroli njene secerne bolesti, uz nezanemarljivu pomoc bolnicke dijete, doslo je vreme oprastanja od ove mile zene iz pasivnog kraja gde se