*

Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.

No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi

...koliko slova toliko imena, koliko imena toliko novih poznanstava = DOĐITE NAM! Mi smo najposebnija Porodica SLOVIĆ, (kao i svaka druga :). I volimo da učimo:

Dok čeka da se snađe oko posla, i radi na traženju tog posla, Aleksandra Kivela, inteligentna i vredna žena o kojoj je bio prethoni blog, volontira oko raznih inicijativa, recimo pomoći da se ljudi u i oko Obrenovca spreme za zimu, i sada pomaže firmi u kojoj i ja radim da se skrene pažnja na glad u Srbiji. Dogovorili smo se da nema potrebe čekati kraj prikupljanja i analize informacija nego je bolje neke od njih izneti pred javnost tako da i drugi mogu da se uključe u diskusiju.

Cilj ove male akcije od nekoliko nedelja je da se razmisli o tome kako pomoći ljudima koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hranom. Za nekoliko nedelja ćemo pokušati da napišemo blog koji čitljivije i urednije iznosi priču, možda i sa nekim savetima, a koja treba da nastane iz materijala koji Aleksandra skupi i koji komentatori prilože na prošlom, ovom, pa nekoliko narednih blogova objavljenih pod mojom autorskom opcijom, a isto tako i na mestima gde pišu drugi autori.

Tako, bez pripreme, prosto kao sirove informacije za podsećanje i razmišljanje, evo dela Aleksandrinog maila:

"... malo internet istraživanje, vezano za kuhinje.

Procena je da samo u Beogradu ima 15.000 ljudi na ivici gladi. Oko 13.000 ljudi su korisnici.

Međutim, tu ima velikih problema, muljanja, krađe. Bilo je najava da će se zatvarati kuhinje, jer država nema novca.

Nameštaju se tenderi za dobavljače obroka- kako ko dođe na vlast. Do nedavno je to radila kompanija XXXX ( oni dostavljaju hranu i školama i vrtićima ) bilo je i trovanja hranom, kvalitet obroka je upitan, uglavnom je spreman pasulj, pirinač i testenina tim ljudima.

Trebalo je vojska da preuzme te kuhinje.

Mislim da je potpuno bespredmetno razmišljati o pomoći koja bi bila upućena preko države. Iskustva su jako loša. O novcu i pomoći koja je išla preko države ne može se ući u trag..."

Nemam osećanje mržnje prema vinovnicima Holokausta. Moja baka je pričala retko kada o ovim događajima, a otac nikada. Jedino što je izbacio nemački i mađarski iz upotrebe, i u životu nas nije nikada odveo u svoj rodni grad, Slavonski Brod. Što se samog Muzeja Holokausta tiče, prema njemu imam odnos sakralnog ćutanja. Njegova težina je toliko specifično teška da ni fizika to ne može da utvrdi - 400 megajedinica ljudskog bola? Pošto ne raspolažem vagom za precizno merenje količine ljudske patnje, ja u Jad Vašemu jednostavno - ćutim. Nedavno sam iznenadio, tako, jednog generala, stranca, u gostima. Očekivao je jedan sat političke indoktrinacije. Pošto sam ja prolebdeo kroz muzej, ćuteći, on se začudio i upitao me ko sam, i i odakle sam. Odgovorio sam, да ли се сечаш како било нам је пре, после свега, ша сад остало нам је, мој Београде...  odgovorio sam, Bege, naravno. Mi smo slobodarski tip ljudi, a ne indoktrinatorski.

Да нас ране више боле

него зуце иза школе 

него звуци оне строфе кад сам морао да одем

Ал' сад сам опет овде

ал' све нам се изгубило

посекли су кестен где сам некад тебе љубио

Не миришу липе

нема старе виолине

нема Циганина седог да за моју тугу брине; 

pomislio sam u sebi dok su generalove reči usiljene ljubaznosti bledele u bezvučju učiteljske metode u meni, koju sam odabrao za rad sa narodom koji denacifikaciju nikada osetio nije...

Gde će, odnosno kome će, umreti pokojni vojvoda Šešelj dr Vojislav? (Od čega će izgleda da se zna).

Da su u ovih 11 godina i 8 meseci otkako je VŠV (samo)sklonjen iz Srbije bilo Međunarodni krivični sud za bivšu jugoslaviju (ICTY-TPIY-MKSJ-TPNJ), bilo Srbija (kao nevoljko samostalna država odnosno ostatak ondašnje takozvane SRJ) imali mozga, muda, znanja, intelektualnog poštenja... odgovor na ovo pitanje bio bi savršeno

- Je l’ da da je plavetnilo neba plavlje iza zelene krošnje!?

On me gleda. Razmišljam da li da ga pitam kada je poslednji put podigao glavu. A znam. I znam zašto nije. I pitam sebe: zašto bih ga pitala. Tada obavezno zažmurim. I svi ostanemo tamo gde treba.

Trčala je za njim. Da mu ubaci u stih

dužinu

za koju je otišao.

 +UPDATE

"...lutke od krvi bez trunke ideje
ubice na cesti
loša noć bježim iz grada
oni dolaze
kurvini sinovi..."

" dabogda imao pa nemao"

 Šio. Mi. Ga

- i krpio.

Isto ti se vata.

Isto ti se dođem.

Isto ti se uvučem.

Isto se i porubim.

I odšijem.

I zašijem.

Na mestu. Koje niko, ali niko                                ne očekuje.