Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.

Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

( gle, ponovo naslov na engleskom !?)

Ne znam za vas al' ja mnooogo volem BAS(S). Ili kako je to jedan moj dobar drug, svojevremeno,  mudro sročio - Najbolja stvar na svijetu je bas gitara !

Jako mi se nešto radi, ali ne smem da kažem. Nije to što ste pomislili, mada ni protiv toga nemam ništa protiv, živa sam žena, matora dovoljno, inhibicije su se udavile davnih dana u moru, još za vreme Stare Jugoslavije. Pitanje je zašto ste svi prvo to pomislili? Ko kaže da nije - laže i neće dobiti piće kada se okupimo negde, jednog dana, konačno. Počinje da mi opada interesovanje za blog

 Đavoli - Pričaj mi o ljubavi

 Avtomobili - Dugo toplo ljeto

 (update : obavezno posetite. Ovaj momak je, sa ostalim visprenim komentatorima dobrog pamćenja, poprilično doprineo da ovaj blog ispadne baš ovako.)

 Nije nikakva tajna moje prepotentno mišljenje da smo osamdesetih imali jednu od najjačih, ako ne i najjaču pop – rock

- l` hommage jednom od najvećih ikada, čiji se glas na današnji dan, 16.08.1977. preselio u muziku prostih brojeva, a za sobom ostavio zvuk koji će trajati dok bude ušiju da ga čuju i slušaju -

ELVIS PRESLEY The King

Pre neki dan sam naišla na Julian Treasure priče i knjige o - "zvuku i svemu" što inače uopšte ne primećujemo kad je zvuk u pitanju, bez obzira da li je u pitanju šum, buka, nečujno slušanje, razgovetan govor, harmonija prostih brojeva ili bilo šta što, imajući dodatu i datu energiju, stvara mehaničke talase koji se prostiru svugde i svakako, neprestano praveći nove "poremećaje" i nove talase, slično kružnim talasima koje proizvodi kamen bačenu vodu ili pljosnati belutak koji bacamo da "glisira" po vodi.

Julian Treasure u jednom od sovjih odličnih nastupa govori o četiri načina kojima zvuk utiče na nas: prvi je fiziološki (jak zvuk je jedan od dva urođena straha, drugi je izmicanje podloge, svi ostali naši strahovi su - naučeni, kulturološka stvar), koji nam menja srčani ritam, podiže adrenalin, zaustavlja disanje, drugi je psihološki, jer zvuk ima sposobnost da u nama prouzvodi emocije dok slušamo (prijatne ili neprijatne, svejedno), treći je kognitivni (ili spoznajni, saznajni) jer nam zvuk omogućava sticanje znanja i iskustva i četvrti je - promena ponašanja pod uticajem zvuka (od  izbegavanja buke do uslovljavanja stvorenog samo jednom vrstom zvuka). Od ta četiri načina, Elvis Presley je maestro ovog drugog - psihološkog, kao što je to muzika uopšte, ali kao i svugde i tu postoji razlika u tome kolikom lakoćom i koliko univerzalno neka muzika proizvodi jednu od najdragocenijih "roba"koje ljudi uopšte imaju - emocije, razne.

RIP

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house we're born
Into this world we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out alone
Riders on the storm

There's a killer on the road
His brain is squirmin' like a toad
Take a long holiday
Let your children play
If ya give this man a ride
Sweet memory will die
Killer on the road, yeah

Girl ya gotta love your man
Girl ya gotta love your man
Take him by the hand

Kada sam se spustio u podrum Jazbine, znao sam da ću tamo naći Jaćimovića jer sam ga čuo kako razduvava svoj instrument još na ulazu u ulicu. Probio sam se kroz zavesu od dima, pronašao prazan sto, skinuo crni kaput i crnu vunenu kapu i zapalio jednu kvalitetnu. Na paklo Marlbora i sto-gramsku tobleronu sam upravo potrošio mesečnu platu. Bio je novembar 1993.

Kad god me neko pita da mu pričam o devedesetim, osetim se kao android iz Blade Runner-a koga propituje islednik na početku

Ispiranje mozga zapravo nije adekvatan pojam. Kad se mozak ispira, on se ne prazni, već puni. Idealno je da se napuni tako da za drugo nema mesta. U slučaju muzike, stvari nisu toliko crne kao kad je u pitanju - šta sve ne - no, jasno je da na to koja će vam muzika biti draga utiče ono što ste, često hteli-ne hteli, slušali tokom takozvanih formativnih godina. Nadogradnja je moguća, ali kao i svaka budževina, poput Windows-a ME, sklona je padu.

do ovog teksta došlo je uslijed nesmotrenog  prčkanja po arhivi iz studentskih dana...

Negdje između naslovnice albuma Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band