Tu sve piše,  polazak pred zoru - čekam da dođu po mene i da odjašemo tamo gde je Bog rekao "nemam braćo nerava za vas, nos'te se u tri lepe" . Sumnjivo sam mnogo stvari spakovala, gledam dva ogromna kofera i brinem. Gledam torbu pored dva ogromna kofera i još više brinem. Laptop i podrazumevajuće sitnice - ko selidba bogte. A nije. 

 Da se ne lažemo znala sam ja da će doći i taj dan, a neće biti parada i neće me radovati prolećni Beograd nego ovo: 

DEJVID LINČ, (NE-)MUZIČAR

A ta ista filozofija je ono što sada Linč primjenjuje sa obnovljenim fokusom na još jednu umjetničku formu: muziku. Svako ko je upoznat sa njegovim filmskim radom odavno je shvatio da je Linč iskreni frik zvuka: Osvjedočiti se sa onostranim industrijskim audiopredjelima „Glave za brisanje" [Eraserhead], nezaboravnim zvučnim stampedom koji otvara film „Čovjek Slon" [The Elephant man], njegovom totalnom redefinicijom Bobi Vintona i Roj Orbisona [Bobby Vinton, Roy Orbison], revolucionarnim romanticizmom teme iz Tvin Piksa, razuđenim poremećenim ivicama filma „Izgubljeni autoput" [Lost Highway] i posebno, njegovim prikrivenim bitnik mjuziklom „Divlji u srcu" [Wild at Heart]. Ne bi bilo pretjerano reći da on posjeduje najoštrije uši među svim živim Holivudskim rediteljima.

Uživajte u onome što je došlo, na način kako to od spolja vidi prestareli amater. A moju zaboravnost i/ili neobaveštenost slobodno ispravljajte i dopunite ako treba - a znam da treba.

(Pogled iz mrtvog ugla ... iliti kako se andergraund uselio u skupocjene vile ...)

Moj dragi gost danas je  docsumann.

Začet kao hibridno nedonošče likovnih andergraund scena kasnih 70-tih prošlog vijeka u Los Anđelesu, od kojih i dan danas vuče taj prljavi distorzirani pozadinski šum, LOWBROW se vremenom, iako u vječitom gardu sa oficijelnom akademskom

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Držim olovku na udaljenosti od sunca, toliko tek.. Da me ne zabole sećanja.. Mislim da sam stigla tamo gde sam naumila.. Davno, i kao za tren.. Pesma koju spazim da izlazi iz mene, svaki put kada odlučim da se obratim.. Ili poželim nešto da kažem.. I čujem.. Pesma:

Predamnom je težak zadatak da najavim ovaj intervju. Jelenu Karleušu ili volite, ili mrzite, ali nikako niste ravnodušni, jer biti ravnodušan je prosto nemoguće. Često me pitaju zašto se mi gejevi toliko palimo na Karleušu, zašto smo je proglasili za ikonu... i onda kreće opravdavanje kako se ne pale svi gejevi, kako nas Jelena već godinama podržava... Sada smatram da je to bila greška i apsolutno je nepotrebno davati bilo kakva opravdanja. Stvar je jednostavna, ložimo se i tačka.

Predrag M. Azdejković: Sad je zvanično ono što smo odavno znali, proglašena si za gej ikonu 2010. godine. Pa, da li ćeš se boriti za mir u svetu?

Jelena Karleuša: Nisam baš toliko lepa! Hahaha! Da sam izabrana za MISS, svesrdno bih se zalagala za mir u svetu. Ovako, ostaje mi da se borim protiv predrasuda na Balkanu. Biti gej ikona je privilegija. Ljudi kod nas, mahom ne razumeju šta znači nositi takvu titulu.

PA: Tvoji kritičari često kažu da podržavaš gej populaciju jer ti donosi publicitet i imaš korist od toga, a ne zato što si iskrena u toj podršci. Kako to komentarišeš?