AleXandar Lambros

Joj, krasno i divno kak se samo volimo. Al meni opet nešto neprijatno. Sve se pribojavam istrčaću se s nekim neprimerenim komentarom. Tipa, „a sad nismo barbari, sad smo prijatelji stari", ili „da li bi ovakva ekstaza bila u Hrvatskoj za Miki Jevremovićem, recimo?". I on beše neka velika jugoslovenska zvezda, zar ne? Ili „čekaj, zar ne beše ona srala žestoko, još se sećam onog njenog nastupa sa Nenom Kunijević na francuskoj TV?". Al, ćutim, ne mogu, da mi neko ne pomene Srebrenicu, nemam stvarno tih nerava.

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu.  Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni)  Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.

Ali

"Too much of a good thing may be a great thing", Mae West

Šta   tragači za transcedentnim uzbuđenjem, prevratnici kulturnih normi i mogući revolucionari da rade i kako da  provode vreme, kada se u istoriji retko dešavaju bona fide kulturne, političke i duhovne revolucije, ponekad ni za čitavog jednog ljudskog veka? Jedna od mogućnosti je da postanu opasni i srastveni club i discotheque goer-i, te da uz šarenilo svetla stroboskopa utonu u slatku dekadenciju (hmm...Me Vest), koju je disco era nosila sobom, i tako popiju poznati i dèjà vu  antidote protiv monotonije i lošeg svakodnevnog života. ( Peter Braunstein ) Noćni klubovi i diskoteke su mu nekako dolazili kao čuvari plaže u zimskom periodu, i sprečavali, kao i obično,  i primisli o nekim socijalnim nemirima i pobunama. Dnevne nedaće i problemi, nestajali su noću uz naglašene ritmove disco muzike i kičasta svetlucanja lažnog glamura.

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina - ničim opravdanim entuzijazmom.

Zadovoljstvo puta je veliko. Zato i jeste toliko teško ne zastraniti; u nekom trenutku, neodlučnost ume da pokopa nameru da se stigne na kraj. Neodlučnost nas nagoni da ne ostvarimo svoj cilj, da se vrtimo u krug, verujući da je bitno samo da se krećemo, da smo i dalje na putu i šta sve ne, a sve to zbog lenjosti, trenutnog osećaja zadovoljstva i straha. To takođe ima mnogo veze sa činjenicom da postoje ciljevi čije je ostvarenje neuklopivo sa:
Željom za onakvim životom u kojem je izvestan način na koji će se odvijati sutrašnji dan.

  
Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
 
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek. 
 

U vreme kad muzika ne dolazi sa prozora i krova već iz pakle šibica, to je verovatno bio poslednji tranzistor koga sam video u životu. Sa njega je dopirala zimzelena muzika. Zimzelen je bio i vlasnik tranzistora, kose crne kao gavran, koji je sedeo prekoputa na ivici kreveta i kako se činilo, prdnuo pokušavajući da se pribere dovoljno da bi ustao. Muzika je bila zimzelena jer sam se nalazio u Sloveniji, gde tako zovu evergrin, a čovek je bio zimzelen jer je oboleo od ciroze jetre. Ta bolest

Ja sam naravno prijatelj moje dece na FB i prijatelj njihovih prijatelja. Elem, evo kako izgleda jedna dzavrljaza na zidu mog sina Viktora. Povod je slika stara 12, 13 godina, kad je bio klinac genijalac i na radnom stolu imao svasta nesto. Sliku je napravila njegova sestra, mislim. Nisam ni znala da postoji, a jos manje da su tako sentis, ekipno.

Ucesnici u dzavrljazi: drugovi iz detinjstva,

О НЕОЗБИЉНОЈ ОЗБИЉНОЈ МУЗИЦИ

Пише: Александар Петровић

Када се говори о тзв. уметничкој или класичној музици, често се подразумева да је та музика сувише „озбиљна" (преозбиљна, неки би рекли), па није прикладна за тренутке одмора и опуштања... (Уосталом, није ли други назив за ту музику управо