У чињеницу да једна вест истовремено може бити пласирана на безброј начина и да свака њена верзија може код читалаца да изазове различите реакције, често и међусобно потпуно супротне, уверили смо се много пута. Када се тако нешто деси, обично је по среди намера аутора или његових послодаваца да расположење јавног мњења обликују у складу са неким интересом - тренутним или дугорочним, својим или интересних група којима припадају.

Mislim, fali Budimac. Baš ni u čemu se ne slažem s tim čovekom, ali bih voleo da čujem šta ima da napiše, iako mi smetaju te njegove digresije i pomalo kitnjasti stil pisanja.

Elem, ko o čemu, baba o rasizmu. Sad ispade da ni "kamiondžija" ni najmanje nije bio religijski motivisan, da je bio đankoza, pijandura, tukao ženu, nije išao ni u džamiju, nije ga bolelo uvo za Ku'ran, nije bio ni na terror watch list, jednostavno krimos. Naravno, baš kao ni što 16 vekova bloodlettinga nije uspelo da ubedi lekare da nešto rade pogrešno, ni ovo neće lokalne dežurne fašiste pomesti da po 1000-ti put ponove "šta sam ti rekao!" (iako ćete se uvek i iznova čuditi šta su to rekli). Ali, dobro, ostavimo lokalne fašiste njihovim psihofizičkim problemima, jedna druga stvar me je ovih dana mnogo više zaintrigirala.

Kao što svi znate, u petak se u Turskoj desio neuspeli pokušaj puča. Ispalo je da je puč bio loše organizovan, i ono što je, posle propalog puča, sve zainteresovalo je ko je stajao iza puča. U prvim trenucima je ličilo da iza puča stoji taj Erdoganov ex-saveznik a sada žestoki protivnik Gulen (on je to isto veče demantovao), pa su počele priče i o usual suspects (Ameri, CIA, iako su i oni isto veče dali podršku "demokratski izabranim vlastima"). Elem, teorije kolaju, pojavile su se priče i kako je Erdogan organizovao puč protiv samog sebe (idiotske teorije), a najverovatnija priča je da je neki napaljeni pukovnik u vojsci poslednje poteze Erdogana (smenio izrazito islamističkog ministra) shvatio kao slabost i priliku da uđe u istoriju. Elem, teorije kolaju, ali ja ne bih sada o tome. Ono što je meni privuklo pažnju je Erdoganova pozicija koje mi (ili bar ja) nisam bio svestan sve ove godine.

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

 

 

 Sećanje je opasna stvar.

 

Makar ja sam naučio da ponekad prilagodjavam svoje sećanje da opravda odluke koje sam doneo unazad mnogo godina.

Ali evo ovo je moje sećanje.

Radnih osamdesetih prošlog veka stihog kao dvadesetsedmogodišnjak u London da radim u predstavništvu, ja bih, rekao najbolje firme koje je Jugoslavija ikada imala.

Kako sam tamo stigao a da nisam bio clan SKJ je jedna druga priča koju cu možda jednom ispričati.

Ovog jutra nudim na uvid novi tekst, iz Voxa, o putevima radikalizacije mladih. Zašto se ljudi radikalizuju, zašto postaju deo ISISa ili KKK, svejedno? Naravno, kao što je dosta nas ovde pričalo svih ovih godina, radikalizacija klinaca nema ništa s religijom. Da nema Kurana, našli bi albume Judas Priest ili nekakve opskurne mudrace. Islam je potpuno efemeran u čitavom tom problemu. Ali radikalizacija itekako ima sa problemima ljudi, kako društvenim tako i ličnim. 

Društveni problemi se pre svega odnose na očekivanja ljudi. Primerice, kako se to u tekstu navodi, Ameri se

 

   Prolog...

 

  "Posmatrao sam je s prozora, nije bila daleko pa sam mogao dobro da je vidim. Njen osmeh, ruke u vazduhu dok nešto objašnjava. Nešto je isijavalo iz nje, a ona toga nije bila svesna. Mogla je i da ćuti, isto bi bilo. Dva muškarca i jedna devojka netremice su gledali u nju i upijali svaku njenu reč. Sišao sam malo kasnije dole, njena nesumnjiva lepota nije bilo prvo što mi je zakovalo pogled za tu scenu. Prišao sam na trenutak, javio se kratko

Једном давно, док су се издавачи и књижаре још увек бавили превођењем, издавањем и продајом књига, а ја имао жеље и времена да читам, пријатељица ми је позајмила мали драгуљ: збирку прича Марија Бенедетија "Смрт и друга изненађења" -- човек што смишља овакве наслове не може а да не пише одлично.

 

Marioneta je odvajkada ... novotarije sa vremena na vreme su samo u držaocima končića ... do sledeće promene ... a posle dolazi za marionetu (svaka sličnost ili identifikovanje sa njom je namerno) uživanje i opuštenost jer (marioneta) uvek ima izgovor da je držaoc (konaca) tako hteo i zato ... šta je mogla ... 

 

Javilo se neki dan, izmače mi se ispod ruke, drvene bojice se oteše kontroli i bi ovaj stripić a nije bilo nekog suvislog objašnjenja zašto baš tako, možda ništa drugo do da se pokaže da i među pticama ima kojekavih, čisto ornitološka skaska, pura natura i čovek unutra, međutim moj drugar gleda slikice i kaže da sam opet crtao njih, - a koga, bre? pitam zbunjeno a on opet - pa njih, šta se praviš pametan … posle, sedim sam sa sobom i

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani.