The Resolution

Not everyone makes a New Year’s resolution – except maybe as a joke. The Resolution is a promise made to yourself, the universe, and anyone standing near enough to hear and bored enough to listen, about something you would like to do differently in the year to come.

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

We needed movers. We called a few. We agreed a deal with one. He came, he forgot the deal, and he began threatening to "beat" us when we insisted. He said that he had beaten his mother that very morning. He held the thing we had to move hostage. He added, just for information, that he was a "woman-hater."

Сада, ја када бих био говно од човека, требао бих да оптужим апсолутно све атеисте за колективни злочин у Орегону против верујућих особа. Сви сте колективно криви и нема оправдања за вас. Кери Вајт, брн ин Хел! Овакве ситуације дођу 1 на 1, ако сте говнар од човека, да се светите и да хебете кеву својим неистомишљеницима.

Ипак, није тако. Нико од наших веселника са Запада не сме да прозбори оно што је свима поодавно јасно. То је да је Америка поодавно изгубила компас глобалног лидера.

Америка не носи више Слободном Свету апсолутно ништа. Америка више и није слободни свет. Она је постала скуп психотичних појединаца, оличених у председничкој кампањи господина Трампа, све до највећег одагнања од илузија, оличеног у господину Обами, који, да је довољно културан, морао би да врати своју Нобелову награду и премију.

Olaf na plaži

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

Gost-autor: a_jovicic

EDIT: Na žalost upravo je objavljeno da se pojavio jedan sumnjivi slučaj što samo pokazuje koliki je oprez neophodan u borbi protiv ovog podmuklog neprijatelja.

--- 

Svetska zdravstvena organizacija je juče, 14. januara, objavila da je posle pune dve godine, okončana do sada najveća i najduža epidemija Ebola hemoragične groznice. Kako se u proteklom periodu došlo do novih saznanja o samom virusu (tj. da i posle izlečenja isti može da bude prisutan u organizmu još godinu dana i pod izvesnim uslovima se prenese na osobe u bliskom kontaktu) postoji mogućnost sporadične pojave novih slučajeva ali obzirom da je zdravstveni sistem pogodjenih država u proteklih godinu dana znatno unapredjen i da se stanje izlečenih redovno prati, mala je verovatnoća razbuktavanja neke nove epidemije. Od početka epidemije zaraženo je 28638 osoba od kojih 11315 nije uspelo da se izbori sa bolešću. I ove brojke, koliko god bile tužne, predstavljaju ohrabrujuću vest obzirom da je soj virusa "Zair" na početku epidemije procenjen kao vrlo smrtonosan (oko 70-90%) a zahvaljujući kvalitetnom medicinskom tretmanu smrtnost je smanjena na 40% u zbiru a čak i niže u pojedinim sredinama.

"Gospodo, u epohi imperijalizma, koju karakteriše zaoštravanje klasne borbe i zbijanje klasnih redova, u našim redovima, dakle redovima srednjih klasa, umesto sve veće solidarnosti interesa, koja bi se izražavala u organizacionom jedinstvu i svesnijoj političkoj akciji, nailazimo na potpunu zbrku i najrazličitije interese i težnje. U periodu sazrevanja kapitalističkih suprotnosti sudbina naše klase je u tome što je priklještena između monopolnog kapitala i zahteva radničke klase za boljim uslovima i većom sigurnošću. Ovaj nezgodan položaj i rađa našu svest o dvostrukom frontu

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

Faze razvoja istorijskog revizionizma kao faze razvoja oruđa "klasne borbe odozgo"

(Fantastični predeo reviziberalizma, 3) 

Na svom izlaganju na jednoj od pomenutih tribina, profesorka Dubravka Stojanović govorila je o više žanrova ili više "agregatnih stanja" rehabilitacije četničkog pokreta kao o različitim vidovima razvoja revizionističkog diskursa (8). Prvi takav žanr bio bi Draškovićev roman Nož, odakle po njenim rečima i potiče fiktivna slika o „prvom gerilcu Evrope", „dva pokreta otpora", „Mihajloviću kao borcu, zaštitniku biološke supstance naroda"

On Monday 5 October I attended a talk on British women in Serbia in the First World War. Many of these women are well known in Serbia, although barely known in the UK. Around 3,000 foreign medical workers served in Serbia during the war, of whom approximately 700 were from the Scottish Women's Hospital (SWH). Not all the volunteers were Scottish - they were international - but they were all women.