On već svira kada uđem
to se kaže našu stvar
Znaš koliko tad mi znači
jedan šlager
jeftin
star

 

Videli smo i čuli Arsena na „Kolarcu", ove večeri. Bio je to koncert „za glas i klavir", a za klavirom je bio mlađi od Dedića, bravurozni Matija.

Pevao nam Arsen je o našoj „boljoj prošlosti". Kao ono, nekad...

 

Prije neki dan otkrih da mali od brata (12 god.) sluša Iron Maiden. O jbt, dakle ništa se nije promjenilo ... zadnjih trideset godina :)  Mejdeni i dalje spadaju u standardni set dječjih bolesti koje mnogi od nas dječaka jednostavno moraju da preleže. Neki se čak nikad ni ne izliječe potpuno. Neki ni ne žele da se liječe.

 Mic po mic, od bureka koji nam je ponudio Mikele (na njegovom blogu)  stigosmo i do čvaraka, koji, kao što se zna, više ne mogu da se nađu a da valjaju. Zato zaključim da čvarci zaslužuju poseban blog, nije to nešto nebitno u našem životu pa da uh preskočimo ili samo usput pomenemo?

  U mesarama takvih čvaraka da valjaju odavno više nema. Ni svega drugog što pamtimo da je bilo ukusno i mirisno. Sve se to pokvarilo, ni mesari više nisu šta su bili, a tako ni čvarci, osim ako nisu topljeni u velikim tučanim bakračima, u masovnom  svinjokolju koji bi tako negde krajem ovog meseca padao,  za Dan Republike, da su nam "ona vremena" i Republika.  

Ali nisu.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

M. Antić

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

Sesti oktobar ostace u Srbiji dan koji nikada nije dosao.

Sesti je oktobar 2011. godine medjutim pokazao u kakvom provizorijumu i "make believe" drustvu zapravo zivmo.  Vest da je mozda najcuveniji eugenicar medju piscima i najcuveniji pisac medju eugenicarima dobitnik Nobelove nagrade mogla se sestog oktobra 2011. naci svuda od drustvenih mreza do kairona drzavne televizije.

Ova gerilska akcija Anonimous Serbia pokazala je svu povrsnost naseg drustva, a posebno onog dela koji bi trebalo da bude njegov najkriticniji deo - novinara i tzv. web aktivista. Akcija je pokazala da pucamo po svim savovima kao drustvo i da su povrsnost, zloba i lakomost na slavu uz otvoreni prezir spram istine prodrli u sve pore. Pokazalo je - recju - koliko smo truli.