... ostalo je nas par, njenih siročića.

зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.

gotovina i markač nisu ništa uradili... stotine ljudi je samo umrlo, stotine hiljada njih je samo otišlo da ispuni hrvatski tisućletnji san o etničkoj čistoti...

Svakom svom učeniku i roniocu iopšte kojeg povedem na ronjenje prvo kažem sledeće: “poštujte more i poštujte vodu. Pokušajte da ih razumete. Pokušajte da shvatite vodu kao živo biće koje ima svoje cikluse. Svoje dobre i loše dane. I najvažnije od svega ne pokušavajte da se borite sa vodom. Taj rat je unapred izgubljen za vas. Razumite vodu i poštujte je. Voda je izvor života u svakom smislu a i mi sami smo 70% voda.

Gde je istina o lekarskoj grešci posle više od četiri godine od smrti Anđelke Trifunović Popović, piše porodična prijateljica i naša koleginica stasava:

     Posetioci Krugolininih blogova se sigurno sećaju tragičnog slučaja smrti Anđelke Trifunović Popović, porodilje iz Čukojevca kod Kraljeva, koja je iza sebe ostavila troje dece. (Podsetnik za ministra i Otvoreno pismo dr Draganu Arsiću) Bilo je to 27. 9. 2008, a prisećanja radi, ni godinu dana kasnije, o čemu je opet Krugolina pisala, nije se maklo sa mrtve tačke (In memoriam: Anđelka Trifunović Popović)  i pored osnovane sumnje da je do smrtnog ishoda došlo zbog lekarske greške u kraljevačkom porodilištu. Prošao je i 27. 9. 2012, a predmet je još uvek u Osnovnom sudu u Kraljevu.

Hvala, Vasja.

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke!

KUNDAK BOŽE KAURINA

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete, uveče, krenuli u izbeglištvo.

Božo Kaurin je stajao kraj traktora i na pozive da mu se pomogne da se popne na karoseriju, odlučno  je  odbio, onako kako je on to znao i gde svaka rasprava i ubeđivanje postaju suvišni.

-         Neću, rekao je.

-         Njihova vojska će sutra biti tu, kazao mu je Maćo.

-         Neka bude, što ću im ja. Imam 87 godina i nije me briga.