Питам ја баш ТО пре неколико дана своју драгу жену , пиатам брата, пријатеље, колеге, родитеље...Обазриво, како ме Бог дао, снебивајући се да не будем намазан разноразним фекалијама, јер ''сви су , јелте, иста багра , све ти је то, Брале, го олош и хохштаплер и носите се бре у пизду материну и ти и они.''

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,

Ovih dana sve nas je šokirala vest da je kontroverzni biznismen iz Bosne, formacijski raspoređen u Vranju, dobio od Mileševske eparhije orden Beli anđeo. Da budem iskren, meni je ta vest sa Pahomijem i ordenom Beli anđeo zaličila na onu „Srbin ubio ajkulu u Egiptu".

Za Pahomija smo prvi put čuli oktobra 2002, kada je trinaestogodišnji dečak došao u policijsku stanicu u Vranju, zajedno sa majkom i bakom, da prijavi kako ga je episkop Pahomije seksualno zlostavljao.

Šta li se desilo u međuvremenu što je meni promaklo, a dovelo je Pahomija do odlikovanja?

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

 Gost autor - Mirakulus

Moj djed šuster selio se sa obitelji trbuhom za kruhom. Radio je u Zemunu, Valjevu, Borovu pa opet Zemunu i opet Borovu. U Borovu je radio u dva navrata. Skoro odmah nakon osnivanja tvornice Bata došao je kao majstor i dobio stan u drugoj koloniji.

''Prosvetli Prosvećeni, ako si Nam dane odbrojao, pre no što si nas stvorio, ako si unapred odredio naš vek, znači li to da smo-Rođeni - Mrtvi?.''  

Danas kod frizera upoznao sam jednog dosta zanimljivog čoveka.

Ulazi jedan fini, stariji gospodin. Ja ćutim, ne kažem ništa. Ni dobar dan. Gospodin se sa svima pozdravlja, govori glasno, ali ipak vrlo smireno kako je napolju divno vreme danas i kako treba iskoristiti za šetnju.

Frizer, inače moj poznanik i ja skoro da dremamo. Čekam da završi sa jednim detetom, pa da na njegovo mesto dođem ja. Usput razmenimo koju reč: šta smo radili i s kim smo sinoć bili.

 Dugogodišnja policijska praksa me je naučila da se stvarno raspoloženje širokih narodnih masa može saznati samo u neposrednom kontaktu sa ljudima. To mišljenje običnog naroda je jasnije ako su mesta na kojima se razgovara sa ljudima što običnija. Kafana, pijaca, samoposluga ili klupa na običnom šetalištu. Po navici sam skoro bio u šetnji i onako korak po korak susreo jednog starog prijatelja koji mi je ispričao ovu priču...

Ili: Kratak roman o beznadežnosti