Autor Stefan Basarić

Zlo mi je već od ovog mora. Putujem bezmalo pola godine. Zamorno je, zaista. Iako sam u Čikagu izgubio dva prsta, fali mi taj grad, vezao sam se za njega. Pružio mi je ono što u svojoj zemlji nisam mogao da osetim. Siguran posao, topao dom, velika i česta primanja. Ali, ostavio sam sve to iza sebe zbog jednog motiva koji žulja sav moj rod već vekovima. Za svakog Slovena ta obećana, nepregledna sloboda i jedinstvo već dugo su izgledali nedostižno. Ali izgleda da nas je početak dvadesetog veka ,sve uzdrmao, uzbudio i prikazao nam onu svetlost za kojom tragamo. Priča se na brodu, slušam često na radiju, a i novine su prepune toga da ujedinjenje Južnih Slovena nije nemoguće, štaviše da se već mesecima detaljno razrađuje plan tog toliko željenog cilja.

 Kada sam bio klinac jako teško mi je padalo buđenje za školu. Pogotovo što je moj ćale, nakon godina diskutabilnih pokušaja, otkrio izuzetno efikasnu metodu koja me je bez greške dizala iz kreveta ali me je ostavljala nervoznim par sati. Čoveku dosadila ona igra "još 5 minuta" pa je u vreme kad treba da ustanem, dok on sluša vesti radio Beograda, jednostavno odvrtao radio do daske. Mene je to izluđivalo, odmah sam se drao da utiša, ali on mene, jelte ne čuje od buke, jer je u susednoj sobi, pa sam morao da ustanem da iznesem svoje negodovanje. A kad ustanem - ustao sam.

Sveti Stefan Dečansaki..slava mu i milost, kako su govorili i govore svi moji. Krsna je slava Kovačevića iz Ervenika, kod Knina. Slava moje familije.Nije zapovjedni svetac i u kalendaru nije označen crvenim no crnim slovima. Sveti Stefan je otac cara Dušana i veliki mučenik. On je svetac, a car to nije nikada postao. Mučenik je sveti kralj Stefan i slavimo njega, a ne njegova moćnoga sina koji ga je zbog vlasti, učinio žrtvom.Vrijeme je pokazalo kako je dugoročno, istorijski, bolje i dragocjenije bilo biti Stefan nego Dušan. Iako narodi u svome kolektivnome pamćenju i njihovi istoričari posebno,najčešće i najrađe, više vole moćne od onih koji su žrtve moćnih, mojoj familiji i značajnom dijelu srpskoga naroda, Sveti je Stevan Dečanski ( kad o njemu govorimo kao kralju kažemo "Stefan", ali kad govorimo o svecu kažemo "Stevan") najznačajniji svetac, od svih koji postoje.

 

Namerno nisam hteo da napišem i stonoga, jer bi se mnogi zakačili za to i priča bi dobila sasvim drugu dimenziju, suština bi, narodski rečeno, otišla u materinu!

U ukrštenim rečima pod, recimo 5 vodoravno, piše književni pokušaj a ima četiri prazna polja. Kad rešiš ukrštenicu, ispada da je književni pokušaj = esej. Ej bre burazeru sastavljaču ukrštenica, enigmato, uzmi Vujaklijin Leksikon stranih reči i izraza i pročitaj šta je čovek napisao pored odrednice esej:

 Mic po mic, od bureka koji nam je ponudio Mikele (na njegovom blogu)  stigosmo i do čvaraka, koji, kao što se zna, više ne mogu da se nađu a da valjaju. Zato zaključim da čvarci zaslužuju poseban blog, nije to nešto nebitno u našem životu pa da uh preskočimo ili samo usput pomenemo?

  U mesarama takvih čvaraka da valjaju odavno više nema. Ni svega drugog što pamtimo da je bilo ukusno i mirisno. Sve se to pokvarilo, ni mesari više nisu šta su bili, a tako ni čvarci, osim ako nisu topljeni u velikim tučanim bakračima, u masovnom  svinjokolju koji bi tako negde krajem ovog meseca padao,  za Dan Republike, da su nam "ona vremena" i Republika.  

Ali nisu.

U novom programu SNS-a, u javnosti predstavljenog kao "Bela knjiga SNS-a" primetio sam jedan paragraf koji mi kao nekom čije su kompetencije izvan domena medicine nisu najjasnije. Bez želje da pravim ikakve insinuacije voleo bih da kompetentni ljudi povedu raspravu da li ovaj paragraf implicira uvođenje eugenike na mala vrata ili je posredi nespretan izbor reči...

U nastavku se nalazi odlomak iz novog programa SNS-a, str. 112.

Uja Boža je poslednje drago biće generacije porodičnih uzora. Jedini preostali živi hvalospev bezbrižnog, nezaboravnog detinjsta, u bajnom kutku Evrope zvanom Šumadija.

Dovede moj otac u petak Marka iz škole, i donese mi poruku od učiteljice da dođem na razgovor.

"Sine Marko, šta si uradio!?"

Nije Marko ništa uradio, kaže moj tata, nego učiteljica hoće s tobom da popriča oko nekih tvojih aktivnosti na internetu. Šta si TI uradila?

Auuuu... krajnje vreme došlo kad je učiteljica počela mom tati da se žali na mene, pa još na moje vannastavne aktivnosti. Mislim, otkada je škola počela, ja sam dobila već tri jedinice od učiteljice, ovo sad ima da mi bude četvrta. I sve četiri dobih, na pravdi Boga - za vannastavne aktivnosti.

 

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.