Završni izveštaj:

U petak, 18. novembra 2011. na oglasnim tablama svih radnih jedinica i redakcija RTS-a osvanuo je „Izveštaj Generalnog direktora zaposlenima u javnom servisu Srbije", pod naslovom „Naša Kuća najbolja, uprkos problemima koji ne potiču iz RTS". U uvodnom delu se slavodobitno maše podacima o rejtinzima gledanosti, da bi se odmah zatim „prešlo na stvar": „...Pretplata, zbog modela naplate i krize, opada iz godine u godinu. Praktično, „rupa" u našim finansijama je izmedju 22 i 25 miliona evra godišnje..."

I naslov „Izveštaja" i uvod, kao i osnovni ton Tijanićevog obraćanja zaposlenima u Javnom medijskom servisu Srbije neodoljivo podsećaju na onaj čuveni orkestar sa „Titanika": svirka teče, dok brod neumoljivo tone.

Evo, penjem se Judejom, u našu večnu i neotuđivu Prestonicu, staru Jeru. Idem na šljaku, klasika krug, gora Sion, prijem u Patrijaršiji, Maslinska gora, Getsimanski vrt i šakape do Golgote i Groba Gospodnjeg.

„Ne pokušavajte nikad da dodirnete vaše idole, može pozlata da vam se zalepi za prste"

Pade mi na pamet nematerijalnost virtuenog života, iako je i u nevirtulenom životu materijalnost najčešće svedena na pogled i zvuk, pa se setih „ekstra specijalne" atribucije marksističkog viška vrednosti koju onda Diedrich Diederichsen pokušava da posmatra i u umetnosti.

Prva interesantnost se ogleda u neverovatnom padu vrednosti muzike (mislim na monetarnu vrednost, ne realnu vrednost) u poređenju sa neverovatnim skokom u novčanoj vrednosti dela likovne umetnosti.

E sad, zvuk imamo i preko telefona, skajpa, ako se opet vratim na virtuelni život, samo ga tamo relativno retko koristimo. Chat je, opet, neki sumrak između virtuelnog i realnog pa Miško „Mudrac" zaključuje da stvarnu razliku između virtuelnog i realnog čini dodir i samo dodir.

I neka verovatno hemija samo što ona nije artikulabilna ni mnogo većim literarnim talentima, pa ja neću da se guram („mnogo većim" relativizam, ego-profilijada je uvek beskrajni izvor veselja).

Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.

Ово је више један од оних "драги дневниче,..." уноса него неки нови угао гледања на горућу ствар.
Сећам се да сам овде доста година раније имао неку расправу о питању Косова и ту се наравно причало пуно о историји, Туцовићевом виђењу ствари и сведочењу, попису Влковог вилајета из 1455, итд. Не сећам се тачних ставова, али се сећам да сам тад много прагматичније гледао на целу ствар, на улогу Србије и одговорност Србије за данашњу ситуацију. Мислио сам да се ампутацијом може прићи ближе миру на свачију корист, да модерне нације у модерна времена могу да апстрахују територију као једну од најбитнијих ствари које контролишу.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

Konačno se odigrava ukrupnjavanje u srpskoj opoziciji. Istorija nas precizno i racionalno podučava da tamo gde političke organizacije centra i neposredne leve i desne okoline oko centra nemaju saradnju, pobedu odnose organizacije dalje i ekstremno daleko udesno od centra.

Najnovije vesti: Klackalište se premešta u London, u Tejt Galeriju a mobiljke odoše svojim putem - u Linc, u grad pun pristalica idilične i krotke prirode. Evo i nekih novih podataka o dešavanjima na premijeri u Veneciji...

(NASTAVAK SCENE на klackalištu)

(Pređašnji, Mobiljke, Nedostaje tekst, Predrag Palavestra i drugi)

(konsultacije horova i u publike)

Dosada božja: Ovo bre neki desničari... ja sam levičar. Marksist.

Šaner 1: ... to sam i rekao...

Dosada božja: Onda nisam

Što reče  arhitekta Dragoljub Bakić, gost Đorđa Bobića, onomad: Može li grad da plaće...

Može