Naletih jutros na stranicama B92 sport-a na vijest da Dvajt Hauard, trenutno najbolji centar NBA cirkusa, prelazi iz Orlando Medžika u LA Lejkerse. Ha, vidi vraga, rekoh sebi, pa to je  potpuno u skladu sa mojim poodavnim zapažanjem kako su se ti Lejkersi oduvijek svojski trudili (i istrudili) da pod svoje okrilje dovedu najbolje centre koje je košarka iznjedrila.

 Upadljiv i nagli civilizacijski iskorak jedne velike nacije u nastajanju daje neku nadu da možda i ovde, jednog lepog dana, koji će doći možda mnogo ranije nego što bi se to na osnovu preovlađujuće društvene klime zadnjih četvrt veka moglo pretpostaviti, bude rešen ključni problem koji nas pojedinačno gledano ubedljivo najviše sputava da i mi konačno istinski postanemo deo progresivnijeg dela čovečanstva. A taj ključni problem zbog kojeg smo baš tu gde jesmo, a toliko sporo napredujemo ka onome gde bi trebali da budemo nije u onome što se ovde najčešće navodi - nije on

Kao i mnogi drugi vidovi teniskog novinarstva, i konferencije za stampu se mozda lakse citaju uz neku prikladnu fotografiju. Danasnja konferencija je bila davno zakazana, svi vrhunski teniseri imaju priliku da nasamo popricaju sa novinarima na pocetku turnira, i danas je red dosao na Djokovica. Pricali smo o svim elementima koje na fotografiji vidite -- o njegovom 'ATP WORLD TOUR' rangu, o igranju dublova, o igranju na glavnom terenu, i

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao

Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj

U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.

Dugo mi je trebalo da se nakanim da održim obećanje dato još onomad na terasi B92, prilikom dogovora oko izveštavanja sa Dakara 2010. Ideja da blogujem iz Južne Amerike, tokom dvadesetak dana koliko traje najveće planerano ludilo na dva, četiri i više točkova, u startu mi nije bila baš privlačna, ali sam pristao.

Argentina je predivna zemlja i čudesna je snaga kojom nas je privukla, a tek sada kada smo na 4.500 metara nadmorske visne ušli u Čile, shvatio sam koliko mi nedostaje ta čudno bludna zemlja. Ne postiji granični prelaz u Latinskoj Americi, koji je iznad San

Across central and south east Europe, coalitions of conservationists and communities are up in arms about the marauding mass of ski resorts currently being developed in ostensibly protected areas, many of them Important Bird Areas. James Lowen investigates.

Ski lift at Stara Planina, Serbia: the State owned Serbia Skiing Enterprise constructed the first ski lift without a prior Environmental Impact Assessment study, violating Serbian law (Segej Ivavnov)

1/ Savremena trgovina ljudima, sportiste prodaju kao nekada što su se prodavali robovi na tržnici. Oni pripadaju klubu, menadžeru ili već kome i stavljaju ih u vitrinu kao robu na biranje sa sve istaknutom cenom. Zbog svoje pozicije u izlogu nemaju prava da odbiju kupca jer su na to prisiljeni uspostavljenim sistemom i pristali su da bi uopšte opstali u poslu kojim se bave.

Bilo je oko 30 učesnika (uključujući i prvu blogersku lastu :), posmatrano je 18 vrsta ptica, a najbolje su bile vodomar, koji se neprestano pokazivao, svaki čas proletao, lovio, pa čak i dva vodomara koji su se jurili nad vodom; i mladi belorepan nad Ratnim ostrvom, koji je malo kasnije, kod kule Nebojše, iz Save izvukao i ribu!