Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Retko ko je znao ( ja sam odavno zaboravio) ime kafane, svi smo govorili: Idem, idemo kod Tonke. Njena kafana se nalazila tik uz žičanu ogradu kojom je bio opasan vojni aerodrom u Mostaru, na raskrsnici puteva, levo i uzbrdo za Nevesinje i Gacko i pravo, za Blagaj na Buni. Taj zaselak se i onda a i danas zove Gnojnice, iako je osim Tonkine kafane, kuće preko puta u kojoj je obitavala njena porodica i stražare

Ne samo da se ne zaboravi, nego da se istinski, iznova, uživa.

Remek-delo filmske umetnosti.  " TRI "  -  režija Aleksandar Petrović. Film je snimljen 1965. Naredne, 1966. godine,  nominovan je za Oskara.

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

I ništa mi sad nije jasno. Evo, čitam novine i nigde nema vesti o Nataši Bekvalac i onom motociklisti s kapicom za vaterpolo. Pa kakva smo mi to zemlja? Gde mi građani da se informišemo o lepoj Nati? Sve novine bruje kako je neki Mirko Cvetković lupio pesnicom o sto, kako je najbolji Mlađani slalomaš u isto vreme i otpušten i dao otkaz. Pa se kaže da je slabo radio, a i da je hteo sve sam. Na televizijama se ponovo vrti spot s bivšim ministrom kulture i Bajagom o nekom Vladi koji je pao. Znate ono "Šta to pada - pada vlada". Čuli ste. Mislim, čuli ste tu pesmu.

Eto, sad svi kanali počeli kao na Historiju da emituju Kolubarsku bitku. Mislim, ništa mi nije jasno. Ukopali se na Kolubari - pa šta? Kog to interesuje? Umesto da nam daju "play by play" kako su se potukli na dvoru Đani Versaći i Guru domaće latinične muzike, oni nas dave nekim tenkovima i buldožerima koji su ratovali na otvorenom kopu. Kao da je to najvažnija stvar na svetu. Mada me čudi što nisu umeli da ubodu godinu. Kad sam ja učio školu, bilo je 1914, a sad kažu da je u dvehiljaditim. Ništa mi nije jasno.

Pa se spominje neki stiropor. Kažu, stiropor je najbolji za izolaciju, a doskora su pričali kako je Nikola Tesla izmislio struju, a Slobodan Milošević izolaciju. Nisu spominjali stiropor, a sad pričaju kako će baš stiropor da nas uvede u Evropu. Za to vreme mediji ćute o tome kako je vodeći srpski kulturolog i trendseter Jekrem Evrić imao udes kolima. Javnost sumnja da su u to umešane tajne službe.

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

Jedna od velikih dilema savremene nastave iz oblasti računarske bezbezdnosti jeste da li studente računarske tehnike, koji slušaju ovaj kurs, treba obrazovati na temu pisanja računarskih virusa i zlonamernog koda uopšte. Na prvi pogled dilema deluje jednostavno. Jedni će reći: „Ne nikako! Zašto da ih učimo nečemu lošem!", drugi će reći „Obavezno, inače kako će znati da naprave i primene sisteme odbrane od virusa". Kada se zagrebe malo dublje ispod površine i detaljnije razmisli, vidi se da odluka nije ni izbliza jednostavna, kao što na prvi pogled može izgledati. Kada sam ovu temu diskutovao sa studentima, većina njih nije uopšte bila ravnodušna - čak naprotiv, a ponekad je „letelo perje" od argumenata za i protiv. Često se povlači paralela sa nastavom iz oblasti medicine i farmacije gde se, navodno, na nekim univerzitetima i u određenim strogo kontrolisanim uslovima, gaje i izučavaju biološki virusi.

Mislio sam zato, da pitam Vas čitaoce bloga, šta mislite o ovoj dilemi? Znam da među čitaocima bloga ima stručnjaka svih profila, pa bi različita mišljenja pomogla. Tekst ispod analizira različite aspekte dileme.

U tekstu je korišten je i materijal iz diplomskog rada studenta Nenada Stojkova (Visoka škola elektrotehnike i računarstva strukovnih studija), tako da kolegu Stojkova potpisujem kao koautora ovog bloga.

Dođe mi da se uzverem na planinu i vičem iz sveg glasa!

Ako niste znali ili ste zaboravili, u drevnoj Evropi postojao je veliki broj proročišta. U jednom od najstarijih i najčuvenijih, u Dodoni, virtuelni Zevs je šuštanjem lišća svetog hrasta oglašavao ljudima svoje namere, a postojali su i sveštenici koji su običnim ljudima te šumove tumačili. Po sličnom principu funkcionišu i moderne IT kompanije. U to

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

Smešno je možda to što nevezano kojim se poslom bavite pre ili kasnije se sve uvek svede na trgovinu. Ovde pričamo malo o onoj najbitnijoj trgovini, kada prodajete samog sebe i svoje znanje na neki (ne)određeni period. Daleko od toga da sam stručnjak iz ove oblasti ali eto, zadnjih godinu dana sam sigurno primio stotinak email-ova gde ljudi pitaju obična pitanja, od pitanja vezanih za vize to onih za konkretan posao.