... da li to znači da je glumac "previše" dobar ili to, pak znači da se publika,  onaj njen deo  koji sebe smatra "elitističkim" nije pokazao mnogo pametnim? 

 Bilo mi je veliko zadovoljstvo da pričam s čovekom koji spada u takve, malobrpojne, glumce, koji neretko dožive sudbinu da budu voljeni od strane publike, kritikovani od strane nekakve tzv. intelektualne javnosti koja, kad prođe vreme, ostane negde u dubokom zaboravu, onom istom koje je svojedobno proricala umetniku. 

                                  Jedan engleski pisac napisao je knjigu sa nazivom: "The Diary of a Nobody" (koju je The Guardian uvrstio u '1oo najboljih knjiga svih vremena'). Ja ne vodim dnevnik, valjda zato što sam prilično nesistematičan, ali volim povremeno pisati pisma i - blogove. Otuda gornji naslov za nekoliko mojih sledećih priloga 

Zovem se Nikola. Po vokaciji sam biolog/ekolog, radim kao naučni istraživač/univerzitetski

 Milan Nikolić

 

Juče sam usvojio Princezu iz jednog prihvatilišta u Novom Sadu. To je zahvalna, pozitivna strana društvenih mreža. Odslušaš pesmu koju je neko postavio, a ti je baš voliš, ugovoriš date, rešiš poneki psihotest, saznaš koje ti je boje karakter i usvojiš psa. Jednog od onih iz mnogobrojnih kartonskih kutija po našim gradovima.

Slovenačka vlada je odobrila predlog zakona kojim se zabranjuje gradnja više od 30 metara kvadratnih u sopstvenoj režiji i uz pomoć komšiluka. Time bi trebalo da se da veštačko disanje krepanom slovenačkom građevinskom sektoru. Odmah potom je slovenačka vlada otišla još dalje ka horizontima nepoznatog odobrivši i predlog zakona kojim se zabranjuje ne samo zapošljavanje na crno, nego i zapošljavanje na sivo, odnosno ograničava se komšijska pomoć, ukoliko je komšija profesionalac.

Ove krizne mere vlade su izazvale salve oduševljenja u širokim narodnim masama, a jedan od očajnih slovenačkih ekonomskih stručnjaka je vladi predložio i da zakon proširi na zabranu kuvanja kod kuće, čime bi se stimulisao ugostiteljski sektor. Nadprosečnu radost su pomenuti predlozi zakona izazvali u društvima dobrovoljaca, koja zahvaljujući zakonskoj mašti imaju sve šanse da se mimo svoje volje, a zarad svoje humanosti, pretvore u udruženja organizovanog kriminala.

Negde posle ponoći nekoliko silueta crnjih od nestanka struje u tunelu, bezglasno se prišunjalo uličnim kontejnerima. Posle kraće signalizacije rukama i nogama, crne senke su se čučeći stisle između kante za biološke otpatke i njene komšinice za plastičnu ambalažu.

Opet, pre par večeri, vidim dva momka kako šetaju par «stafordskih terijera». Za ogrlicu jednog psa je zakačen povodac, ali dosta dug, tako da ovaj može da ševrda levo-desno, čitavom širinom trotoara, dok drugi uopšte i nema povodac i sasvim slobodno kaska ispred ostala tri člana ekipe. Sami mladići, otprilike, jedva da su punoletni. Hodaju sa nekom posebnom napregom u udovima, onako, skoro osvetnički, i u magnovenju proveravaju da li ih ostali prolaznici posmatraju sa dovoljnom pažnjom. Oko pola sedam je i ne baš hladno, pa su tu ljudi svih dobi: neki razgledaju izloge, neki šetaju sa decom, neki jednostavno žure duž ulice... Nedaleko, jedan policijski pozornik. Hoda, opušteno. Vidi ovu dvojicu sa psima, ali evidentno ne obraća pažnju na njih više, nego na bilo koje druge prolaznike.

Čitam, volim da čitam. Ujutru kad krenem na posao izotvaram gomilu toga na laptopu. Uvek imam par knjiga u rancu. Radim u vozu ali dosta vremena provodim iz knjige. Ne znam iz kog razloga ali više volim da imam pravu knjigu nego samo elektronsku verziju iste. Za posao mi je bolje da imam knjige u elektronskom formatu zbog pretrage, mada imam ih dosta i uživo. Kada god mi zatreba više od par poglavlja iz iste, pazarim je.

U zadnje dve godine sam prošao nešto manje od dvesta hiljada kilometara. Srećom najveći deo tog puta sam proputovao u vozu. Desilo

Ode tečin Kenjac. Juče ujutro, u beli svet. Malo mesto u sred nordijske zemlje, na obali velikog jezera, stotinu kilometara od velikog grada. Druga liga, pri vrhu tabele.

Do juče je izgledalo da ide na probu, na nedelju dana, pa da će posle ako prođe da ode da ostane. Sada ne znamo da li da držimo palčeve da prodje znajući da se onda ne vraća barem do leta. Držimo, svakako, koliko god želeli da nam se što pre vrati.

Ukratko da bih podigao te neke pare trebala mi je potvrda da sam u stalnom radnom odnosu. S obzirom da sam već bio na poslu potrebno je samo da pozovem kadrovsko, da se ispečatira, direktor da potpiše, skeniram, šaljem na mail... Ništa što bi predstavljalo temu za pisanje.

- Milka, molim te, uradi mi jednu potvrdu da sam u stalnom radnom odnosu.
- Za šta ti treba?
- Ma za nešto... Nije ni bitno. Samo daj, molim te uradi je odmah.
- Zato i pitam. Šta da navedem u potvrdi, za koju namenu?
- Bez namene. Samo faktičko stanje. “Da je MIlan Jovanović u stalnom radnom odnosu”.
- Ne može.
- Šta ne može.
- Pa ne može tako. Mora da ima “potvrda se izdaje zbog toga i toga i u druge svrhe se ne može koristiti”.

 

Trebalo je da prodje čitavih dvadeset "godina raspleta", toliko ratova, sankcija, mitinga, monetarnih udara i kriza, da bismo na kraju shvatili da je suština problema kod Srba u - padežima.

Tzv. TV dueli izmedju simbola one i ove Srbije, kao i mnoštvo video zapisa postavljenih na http://www.youtube.com/