- Imate li vi još dece? - upitala nas je doktorka kod koje smo prvi put došli kada je naša ćerka napunila tri godine.
- Nemamo - odgovorili smo.
- Pa šta čekate, ko će da se brine o njoj kada vi umrete?
-------
Kada imate dete sa posebnim potrebama, nemoguće je ne razmišljati o tome. Šta će biti sa njim/njom posle nas? I vaša glavna preokupacija postaje osposobljavanje deteta za život.
Otac sam deteta kojem nisu davane velike šanse za samostalan život. Nikada nije imala formalnu dijagnozu, osim one "usporen psihomotorni razvoj". Iza nas su godine borbe, vežbi, rada, lekarskih pregleda, analiza. Radili smo gomilu analiza, od kojih je svaka bila biti ili ne biti.

Pošto je plodnom Plekijevom blogu skoro otkucao poslednji čas, evo da otvorim svoje terenče za igru (i spasem Filipa od uobičajenog gang rape-a). Nači, blog je pre svega za one koji vole da majstorišu po kući ili oko nje, ili na placu, u vikendici, šljiviku, rade generalke na motorima, seku drva cepačama ili pincetama, otpušavaju kanalizaciju sa prave ili pogrešne strane. Dakle, za prave i samozvane majstor svih vrsta, youtube akademike i gurue, znojave dekice, vikend voriore, a i za one koji se boje da majstorišu ali možda bi nešto i probali, ili pak ne bi.

Vratimo se onom prijašnjem Ponteportònu.

Putem ste mogli obići Motovun, upoznati legendu o Velom Joži – pravednom divu opisanom u pripovijetci Vladimira Nazora ili možda na drugu stranu skrenuti za pitoreskni Oprtalj (slika desno).

Umjesto da skrećemo

Gost autor: Mirakulus

I moj pradjed je bio šuster a prabaka primalja. Kažu da je na prijelazu iz devetnaestog u dvadeseto stoljeće porodila svu djecu od slunja do Korenice. Moj je djed znao napraviti cipele i kad je imao 70 godina. cipele za baku koja je tada umirala od raka i nije ih živa obukla. Mozda joj je s tim cipelama htio produžiti život. Za prapradjeda ne znam što je bio niti za pradjedovu braću i sestre ne znam tko su i što su bili osim za jednoga koji je propio pola kuće pa je pradjedova obućarska radnja bila u jednoj polovini a u drugoj polovini je bila krčma kod Muže.

Dan pred sam ja sedela u svojoj sobi i bila lično tuga tugina.

Dan pred su Roditeljica i Moj Otac u dnevnoj sobi naše stambene, novobeogradske jedinice, vodili razgovor koji bi svakog prisluškivača izbacio iz takta špijunskom sadržinom, koja se mahom sastojala od zamenica i glagola:

-      Gde je njen spisak?

-      Meni ga nije dala ali sam pola od pre zapamtio.

-      I sad pola ima, a pola nema.

-      Ima više od pola, dovoljno joj je za početak.

-      Jesi išao tamo sa njom?

-      Išao sam bez nje, ali sutra idemo zajedno.

-      Zašto opet?

-      Zato što je kod Petla gužva do parka.

-      Šta si čekao do sad?

-      Da mi ga da.

-      I?

-      Ne zna gde je.

-      Zovi je!

-      Jeliceeeeeee!

Blog austrijskog naučnika Floriana Bibera (Florian Bieber), politikologa koji dobro poznaje Balkan, njegovu istoriju, jezik i sve njegove muke, izazvao je veliku buru ovih dana u balkanskim medijima, naročito srpskim. Naime, profesor Biber trenutno podučava buduće britanske diplomate na Univerzitetu u Kentu i nedavno je na svom blogu objavio komentare i odgovore svojih studenata o Balkanu i Jugoslaviji. Dojče vele je juče objavio priču o tom blogu, a dalje su

Karavađo - Žrtvovanje Isaka 

Ponekad, kad splasne objavljivačka aktivnost na blogu, ili mi trenutne teme ne zaokupljaju previše pažnju, znam da se promuvam po arhivi bloga b92. Veliko je to i bogato skladište svakojakih zanimljivosti, zabavnih, mudrih i poučnih spisa, te pomenutu aktivnost toplo preporučujem i ostalim blogerima.

Pa tako, i u ove božićne dane, pitajući se ima li Kazezone autorsku opciju, jer vidim čovjek, sem upečatljivih komentara, ne "okačinje" autorske tekstove, naletih na OVAJ TEKST, a koji se opet naslanja na OVAJ, autorke edi-va.