S tim u vezi, moram ispričati da sam pre nekoliko dana, navratio u jednu veliku antikvarnicu knjiga, što mi uvek pričinjava zadovoljstvo. Skoro do perverznosti.

I tako, preturajući stara izdanja, udišući miris požutele hartije i već izlapelog lepila, kao i miris crvotočnih drvenih polica i prašine

                    Nije bila sasvim sigurna šta može da očekuje od dana koji ni sam nije znao šta će sa sobom. Razlivao je kroz prozor naizmenično sve nijanse prigušene svetlosti pokušavajući bezuspešno da ih uskladi sa preovlađujućim sivilom. Uspevalo mu je da na trenutke postigne bolešljivu osunčanost bez senki, ali su oblaci puzali iznad skliskih krovova poput puževa golaća, vlažni i lepljivi i spirali je prilično melanholičnom kišom koja još nije sasvim odlučila da li želi da pada dovoljno dugo da ozbiljno zaliči na jesen.

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

Ova žena
nosi nepogrešivo ženski pridev
diskriminacije i obožavanja:

Nekako u isto vreme dve vesti su skrenule pažnju javnosti. Jedna, da je Radiša Urošević postao drug član UO PTT i druga da je prof dr Slobodan Unković, dobio Zlatnu povelju „ Philip Noel-Baker“ sa Zlatnom značkom, najviše humanističko priznanje koju Internacionalna liga humanista, sa sedištem u Sarajevu, dodeljuje istaknutim pojedincima i institucijama.

Da li po nekad imate osecaj da vas proslost ceka iza sledeceg coska? Da zivot nekako ide u krug, i ma koliko mislili da st neke stvari ostavili iza sebe, one se nenadano pojavljuju kad ih najmanje ocekujete.

Ovih dana se meni upravo tako nesto desilo. Iako ce mozda neko reci da je sve slucajnost, ja mislim da u zivotu nista nije slucajno u da sve ima svoj uzrok i posledicu. Posebno kad je u pitanju emotivni zivot. Neke stvari se dese, i one vam obeleze neki period, i ma koliko se trudili ne mozete pobeci, po najvise od samih sebe.

Elem

Navukli ste se na pogrešne. Uostalom, po ko zna koji put zaredom. Šta bi bile „nindže iz Đenove“ i „patriote sa Terazija“ da nije vas, nas, javnosti, mnjenjača, novinara, blogera, amatera - hejtera, zavisnika socijalnog networkinga, liberalno zagriženih i ostalih željnika svoga mišljenja, koji već danima samo o njima misle, samo o njima pišu, utrkuju se u tome ko će biti žešći, ko će raskrinkati ono što je odavno poznato i nazvati ono što odavno ima svoje ime? U čitavoj toj gunguli, čak i oni koji važe za najpismenije, pevaljki su priznali da je bila najbolja, potvrdivši tako, nakon desetina istih tekstova, zaključaka i grimasa, svu nemoć da se nekako drugačije objasni da ljudi hodaju, ptice lete, a gmizavci gamižu...

Prvo me je u ponedeljak dočepao grip.

Doduše, kao i u svakoj dobro uigranoj porodici, ako glavni zamajac zaškripi, situacija postaje blago kritična. Mislim, jeste da je mama bolesna, ali gde, zaboga, stoji...? „Maaamaaaa...!"

E, kod nas je kulminiralo juče.

Idete li na pecanje? Da... Pa lepo, ako volite pecanje. Ali ako koristite email (a gotovo sigurno koristite, inače ne biste bili ovde), onda pazite da vas ne upecaju. Ako ste baš radoznali i ako volite da otvarate upozoravajuće, blagoglagoljive, obećavajuće, moleće i slične mailove od nepoznatih ili navodno „poznatih" tj. onih koji se pretvaraju da Vas poznaju, budite vrlo oprezni. Možete se upecati.

Pecanje ili „phishing" je omiljena zabava hakera sa crnim šeširima i raznih prevaranata na Internetu već neko vreme. U novije vreme je to sve češća pojava i lako biste mogli da postanete njihov plen. Metode su sve suptilnije i perfidnije, pa se dešava da se i znalci „upecaju".

Beše nedavno jedan slučaj, koji se izgleda dobro završio, zahvaljujući pravovremenoj i ispravnoj reakciji „plena", a podstakao me je da napišem ovaj tekst.