Izlazi Žorž iz kafane koja liči na brod. Terasa je ogromna i ustvari ima oblik palube. Bilo kako bilo, njegov hod je ostavljao utisak kao da se stvarno kreće po palubi nekog broda na nemirnom moru te ga vjetar tera čas lijevo čas desno. Vjerujem da se i Žorž osjećao kao da ima morsku bolest. A kako i ne bi, još sunce bijaše visoko kad je bacio sidro iza jednog od mnogobrojnih šankova. Vjerovatno o svemu ovom vam pisao ne bih da našeg "mornara" nije spazio lokalni šerif koji je svratio čisto da provjeri poštuje li se zakon države Teksas i da li su gosti orni da napuste ovaj brod na suvom.
Pratio je šerif Žorža svojim sigurnim korakom do parkirališta, a onda kad je se Žorž latio džepa, zastavši pred vratima svog pick up kamioneta, šerif ga upita:
"Mogu li da vidim tvoje ključeve?"
U sekundi se Žoržu prestalo vrtjeti u glavi kad je, okrenuvši se iza sebe, ugledao šerifa.
Sad nije bio siguran jesu li dvojica il' samo jedan, ali kao da je to pa i imalo mnogo značaja.
"Znate, živim ja blizu. Mogu ja..." zamuckivao je Žorž gledavši u tamnoputog šerifa čiji hladan pogled i ispružena ruka nije odavala ni trunku nade za kompromis.
Žorž je svoje ključeve predao u ruke zakona, tj predstavnika zakona.
"Ove ću ključeve ostaviti tamo za šankom. Tebi ću, ako želiš, pozvati taksi. Sutra kad se probudiš dođi ovdje i ključevi od kola će te čekati."
Gledao je Žorž par sekundi za šerifom koji je nestajao u polumraku između kola. Tek svjetlost sa početka terase otkri siluetu čovjeka sa šeširom kako se uz stepenice vraća na terasu.
Žorž nije zvao taksi. Vratio se nazad. Spazio je šerifa kako razgovara sa šankericom. Istom onom sa kojom je Žorž proveo zadnjih nekoliko sati. Kratka plava kosa, majica koja se borila prekriti i to malo što je prikrivala. Pristao bi Žorž ona kući da ga vozi, samo da je pitala, al' sad se baš nameračio odvesti kući sam. Nije prošlo dugo i šerif je nestao u polumraku parkirališta, samo sa druge strane u odnosu na ono gdje je presreo našeg junaka.
Ostaje nejasno kako je Žorž uspio ubjediti šankericu da mu ipak preda ključeve, ali jedno je sigurno: nepuna dva minuta poslje Žorž je, doduše dosta nespretno, pokušavao staviti ključ u bravu svog kamioneta.
I taman kad je uspio sledio se.
"Šta sam ti ja rekao?"
Mislio je Žorž da mu se pričinjava onaj isti šerif, ali još jednom ponovljeno isto pitanje sa bogami višim tonom odagnalo je svaku sumnju da je riječ o fatamorgani.
Znao je Žorž da sada poslje toliko popijenih piva bi mogao "popiti" kaznu (pijan na javnom mjestu), odspavati u zatvoru u kome se sve poštuje sem ljudskih prava i ujutro za čestitku odreći se 300 dolara na račun suda.
Bez ijedne riječi Žorž je predao svoje ključeve moleći boga, doduše u sebi, da šerif ovog puta primi ključeve. Obećao je da ovog puta stvarno ide kući, bez kola naravno.
Odahnuo je kad je lik sa šeširom opet istim putem kao ranije zamakao u polumrak.
Kažu da je upornost vrlina. Ako je to tačno moj drug Žorž zasigurno posjeduje jednu veliku vrlinu.
Dve djevojke, Amerikanke su prilazile parkingu. Žoržu je sinula ideja.
"Izvinite", prekinuo je Žorž njihov razgovor.
Poslje par minuta objašnjenja djevojke su prihvatile pomoći našem junaku.
Otišle su do šanka, objasnile šankerici da su one drugarice od Žorža koje su spremne ga odvesti kući.
Ustvari plan je bio da one izvezu njegov truck do izlaza iz parkinga malo niz ulicu pa tek onda upornom Žoržu predaju kamionet.
Sav radostan sa skoro zaboravljenim okusom piva u ustima ali okusom pobjede u grudima, gledao je Žorž sa početka parkinga kako djevojke ulaze u njegov kamionet. Još kad se dotični upalio te su se i zadnja svijetla upalila, zaigralo je Žoržu srce.
E on će meni,"dođi sutra po ključeve", pomisli dok je iščekivao da truck izađe iz parkinga.
Motor je radio. Svijetla se upalila ali točkovi se nisu pomjerili ni za milimetar.
I jebi ga, uzdahnu Žorž te krene nesigurnim korakom prema parkingu.
Smetnuo je Žorž sa uma da je lakše naći Amerikanku koja tečno govori srpski i zna da spremi pitu nego da vozi kola sa standardnim mjenjačem.
Te večeri ipak je neko, ako ne uporniji, onda bio isto uporan kao Žorž.
Zastao je kad je ugledao poznatu siluetu sa šeširom kako prilazi kamionetu koji je i dalje radio bez nade da se pokrene.
Uskoro se šerif našao u razgovoru sa obe djevojke i jedna od njih je pokazivala rukom u pravcu mjesta gdje je Žorž stajao skamenjen.
Djevojke su otišle na drugu stranu a šerif prema našem upornom mornaru.
"I šta ćemo sad?"
Glas šerifa, činilo se Žoržu, već se pomalo tresao.
"Pa vise i nisam toliko pijan", jedva je provukao Žorž ovu rečenicu.
"Sad bih te trebao odvesti u zatvor, ali znaš zašto neću?"
Ćutao je Žorž.
Da kaže zato što je bijelac nije imalo smisla jer šerif je bio bijel koliko i noć. Da pominje Srbe, Yugoslavia i te trice... hm. Ovaj šerif ako to i uopste zna i baš ga zabole.
Ćutao je Žorž.
"Imao sam tešku noć. Ne želim da se zajebavam sa tobom i papirologijom", odgovori šerif sad već sasvim ljutito.
"Goni mi se sa očiju, jel' ti jasno? Ne želim da te vidim više večeras. Is that clear?" grmio je šerif.
Žorž, sad već prlično otrežnjen, krenuo je ka izlazu parkinga, ipak pješke.
Neki ljudi stvarno imaju sreće, ali sve do jednom. O tome nekom drugom prilikom sa istim junakom u nekoj ipak drugačijoj priči.
