MOBBING ─ ZLOSTAVLJANJE NA RADNOM MESTU (II)

“Svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji gledaju i ne
preduzimaju ništa” reči su Alberta Ajnštajna koje lako mogu da se primene na priču o krivičnom delu mobinga ─ tj. različitih oblika šikaniranja i zlostavljanja na radnom mestu. Kako je reč o problemu koji je u našoj javnosti (a, srećom, i pravosuđu) sve prisutniji ─ možda je baš priča o mobingu najbolji pokazatelj sporosti kojom naša zemlja prihvata pozitivne zakonodavne vrednosti onih društava koja pretenduju na to da se smatraju: civilizovanim, humanim i pravičnim. 

Po švedskom psihologu Hajncu Lejmanu koji je autor ovog pojma ─ ujedno i najzaslužniji za uvođenje istog u zakonodavstvo zemalja Evropske unije ─ mobing se prepoznavanje na sledeći način: "Pod pojmom mobinga podrazumeva se psihološki teror u poslovnom životu (na radnom mestu) i odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja, koja su usmerena na sistematičan način od jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema pojedincu, koji je zbog mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani". 

Takođe, u mnoštvu definicija izdvaja se i: "Mobizirajući postupci od strane jednog ili grupe radnika usmerenih ka pojedincu, rezultuju psihosomatskim i psihološkim smetnjama i oboljenjima koja dovode do bolovanja, odnosno, odsustvovanja žrtve sa posla. Socijalnu izolaciju prate aktivnosti koje se tiču radnih zadataka, prebacivanje na udaljena radna mesta, uskraćivanje informacija, kritike zbog neobavljenog posla, obezvređivanje rezultata itd. Uz to ide i čitav niz propratnih postupaka: širenje neproverenih glasina, kleveta, neumesnih šala na lični izgled, govor, etničko poreklo, religijska uverenja, seksualne sklonosti… U nekim slučajevima kao krajnja mera primenjuje se i fizičko zlostavljanje žrtve".

Krajnji cilj mobinga jeste taj da se žrtva natera da napusti radno mesto na kom je na opisane načine zlostavljana ─ ili, ukoliko to ne uspe, onda da se ista: izoluje, ponizi, obezvredi i uništi. Po prof. Lejmanu mobbing se sprovodi na različite načine: 
1. Napadima na mogućnost komunikacije ─ neumesnim i neetičkim komentarima rukovodilaca, prekidanjima tokom govora, uskraćivanjima poslovnih kontakata i informacija, vikanjem na žrtvu, davanjem nepotpunih uputstava, ponižavajućim gestovima. 
2. Napadima na ličnost i socijalne kontakte – kolege ne govore sa žrtvom, žrtva se izoluje u prostorije udaljene od ostalih zaposlenih, zabranjuju se kontakti sa žrtvom.
3. Napadima na ličnu reputaciju – izmišljanjem priča i širenjem tračeva o privatnom životu žrtve, ismevanjem, iskorišćavanjem ljudskih slabosti, vređanjima, imitiranjem, napadima na politička i religiozna uverenja, komentarima na račun ličnog života, izgleda, porekla, nacionalnosti, dovođenjem u pitanje odluka žrtve, aluzijama ili pak otvorenim seksualnim ponudama...
4. Napadima na kvalitet rada – žrtvi se ne daju radni zadaci ili joj se prepuštaju mizerni poslovi, uz svakodnevne kritike i prigovore, preteranu kontrolu i obezvređivanje rezultata.
5. Napadima na psihičko zdravlje – prisiljavanjem žrtve na obavljanje opasnih poslova, pretnjama fizičkim nasiljem, namernim izazivanjem stresa, fizičkim nasiljem, seksualnim uznemiravanjem i ostalim oblicima zlostavljanja.

Svemu navedenom, u srpskoj varijanti mobinga, možemo dodati i takozvani rad na crno ─ odnosno uskraćivanje osnovnih ljudskih, kao i ostalih prava iz domena rada i radnih odnosa (pravo na ostvarivanje radnog staža, zdravstvenog i penzijskog osiguranja, pravo na zakonom garantovano radno vreme i pripadajuće odmore).

Uostalom, uvek su drugi ti koji umiru, ili: ko su žrtve mobinga...

U mačističkim društvima kao što je naše, u kojima je kultura nasilja i nasilništva itekako razvijena, žrtva nasilja može biti bukvalno svako ─ bez obzira na radno mesto ili stručnu spremu. U gotovo 80 % prijavljenih slučajeva mobinga žrtve zlostavljanja su žene (iako su u ne malo procentu takođe žrtve - muškarci se mnogo teže odlučuju da progovore o ovoj temi). Ono što, međutim, posebno brine jeste sklonost samog društva (okoline u kojoj se mobing dešava) da se navikne na nasilništvo, te da ga vremenom počne doživljavati kao uobičajeno i normalno. Za nasilnika se uvek pronalazi prećutno opravdanje ─ samim tim se i krivično delo koje je počinio odobrava, odnosno (sa)učestvuje u istom. Na različite načine, sama žrtva često biva prinuđena da preispituje vlastito ponašanje, odnosno da se samooptužuje i iznova traži udeo "vlastite krivice" za iracionalno zlo koje joj se nanosi. 

Umesto očekivane ljudske solidarnosti, u moberskim sredinama (iz straha ili interesa, svejedno) žrtva biva izolovana ─ kolege je se klone, sve u strahu da se bes i gnev nadređenog (najčešće direktora) ne preliju i na njih. Ne retko, u trenucima kada se žrtva i odluči na obraćanje tužilaštvu ili policiji radi zaštite svojih ljudskih prava ─ usled poslovične sporosti navedenih institucija mobing nad njom biva čak i intenziviran: nastavkom psihičkih zlostavljanja, pismenim naredbama u kojima se od nje traži da u najkraćim mogućim rokovima obalja poslove koje od nje zahteva poslodavac... i tsl, zbog žrtve čega najčešće odustaju na pola puta. Pored psihološke nestabilnosti, gubitka samopouzdanja, hroničnih stresova, trauma i teških oboljenja - u težim slučajevima mobinga zabeleženi su i slučajevi i kojima se žrtve, ne nalazeći zaštitu niti spas, odlučuju i na samoubistvo. 

Iako se pojam mobinga po pravilu vezuje za privatne firme (posebno za slučajeve tzv. rada na crno) ─ mnoge će verovatno iznenaditi podatak da je po učestalosti i brutalnosti svojih pojavnih oblika ovo krivično delo čak veoma rasprostranjeno u tzv. državnim (budžetskim) ustanovama: javnim preduzećima, organima državne uprave ─ ali i u ustanovama gde se ovakvo ponašanje obično ne očekuje poput ustanova kulture (muzeja, galerija, pozorišta, biblioteka ili kulturnih centara), prosveti, zdravstvu pa i velikim medijskim kućama s većinskim državnim kapitalom.

Uostalom i prvi presuđeni slučaj mobinga u Srbiji dogodio se upravo pod krovom jedne medijske kuće ─ iako bi, po prirodi svog posla, mediji valjda trebali da budu prvi u razotkrivanju i preventivnom delovanju protiv ove pojave. Reč je, naime, o prvoj sudskoj presudi za zlostavljanje na radnom mestu izrečenoj 2008.godine kojom je Opštinski sud u Jagodini v.d.direktora nedeljnih novina Novi put Zorana Milovanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca (uslovno na dve godine) zbog krivičnog dela zlostavljanja i mučenja na radnom mestu ─ a po podnetoj tužbi novinarke i urednice u ovom listu Ivani Delić-Janković za krivično delo psihičke torture tokom 2006. i 2007.godine. 

Mobilijar uvreda kojima se navedeni direktor Novog puta prema Ivani služio kretao se od izjava tipa: "Marš napolje, kupi prnje i tornjaj se iz ove redakcije! Ne mogu da radim s tobom, smetaju mi tvoj miris, glas, smeh, prisustvo!", pa sve do toga da je zaposlenoj govorio da je glupa, da ne zna svoj posao, cepao joj tekstove, prebacivao na drugo radno mesto, primedbi na račun njenog glasa, smeha, mirisa parfema i tsl, ... 

Ivana Delić-Janković

U sledećem nastavku:

ZAKONSKA REGULATIVA I PSIHOLOŠKI PROFIL MOBERA

Prethodni tekst:

MOBBING - ZLOSTAVLJANJE NA RADNOM MESTU 

Literatura i korisni linkovi :

Saša Gajin (ur.), Tanja Drobnjak, Violeta Kočić-Mitaček: MODEL ZAKONA O SPREČAVANJU ZLOSTAVLJANJA NA RADU, Centar za unapređenje pravnih studija, Beograd, 2008.

European Foundation for the Improvement of Living and Working Conditions

Demokratski Politički Forum, Koliko smo zaštićeni od zlostavljanja na radnom mestu

Mobing na poslu - istinite priče

Zlostavljanje dok radnici ne odu

Zlostavljanje na poslu ostavlja teške traume

Potvrđena prva presuda za mobing 

Leymann H., Mobbing and psychological terror at workplaces, Violence and
Victims

Mobing - novi termin koji obuhvata sve vrste šikaniranja na poslu 

Mobing