Apsa

Jedna od stvari koje su mi upale u oci jos prilikom mojih prvih dolazaka u Ameriku je bila disciplina u saobracaju. Iznenadjujuce veliki procenat ljudi potpuno postuje ogranicenje brzine, staju na znak stop, ne parkiraju pored hidrofora ili na mestu gde je parking predvidjen za ljude sa specijalnim potrebama. Pomislih kako su Amerikanci fini neki ljudi.

S druge strane ja sam u Srbiji prilicno nedisciplinovan u saobracaju. Ogranicenje brzine i pravila za parkiranje su za mene mahom bile virtualne kategorije. Umeo sam i cak da prodjem na crveno svetlo, "oprezno" naravno. Ne ponosim se svojim divljastvom u saobracaju samo konstatujem. Jedino sam postovao pesacke prelaze i bicikliste u saobracaju. Uvek sam zaustavljao kola pesacima na pesackom i nikad nisam presekao put biciklisti. Verovatno zato sto su slabiji ucesnici u saobracaju pa sam pokazivao solidarnost sa njima.

Moja vozacka "kultura" i iskustvo na starom kontinentu mi nisu mnogo pomogli u voznji na novom kontinentu. Za 8 - 9 meseci sam uspeo da zaradim tri saobracajna tiketa (daleko ispod mog srpskog proseka) od po, u proseku, 200$. Naravno da me je bilo zao da placam odmah, a i imao sam rok od 6 meseci. Nema lazi, nema prevare. Posetis sajt za saobracaj, ukucas svoje ime i vidis kakav ti je status u saobracaju i sta si duzan drzavi, i do kada moras da platis. A oni te obavestavaju i postom.

Medjutim zbog promene adrese, ja ne saznam u opste za i jednu od kazni (mislim da sam preseko punu liniju) a nije mi palo na pamet da proveravam na internetu. Ljudi lepo poslali tikete i poziv za sud na moju staru adresu. Ja se ne odazovem pozivu za sudjenje - jer normalno nemam pojma o tome. I oni mi automatski suspenduju dozvolu dok ne platim kaznu i sudske troskove. A je i dalje nemam pojma o tome. Neobavesten kao predsednik jedne zemlje nebeskog naroda na Balkanu. Kasnije sam saznao da nije bas najpametnije da vozis sa suspendovanom dozvolom, cak i kada si neobavesten.

Elem vozim ja tako motor, moju prelepu Hondu VTX 1800 plave boje sa dosta hromiranih delova. Istini za volju bio je malo bucniji nego sto propisi dozvoljavaju. Ne lezi vraze zaustavi me policajac da me opomene. Ja za pakost zaboravim i pasos i vozacku. Pandur kaze, ok desavase, ali da proverim da nisi trazen ili slicno. On po imenu proveri na lap topu koji ima u kolima, vidi da mi je dozvola suspendovana. I kaze:

"Gospodine sidjite sa motora i stavite ruke iza ledja!"


Klik, lisice. I ladno me na licu mesta uhapsi. Neopisiv osecaj za zatvorenika pocetnika. Pretrese me, stavi me na zadnje sediste auta. Verovatno zbog osecaja bespomocnosti skoro sam dobio napad klaustofobije. Zamolim da mi otvore prozor. Nema problema, rece oficir i otvorenim prozorima me odveze u stanicu. Da spomenem da je pajkan bio OK i stavio mi duple lisice u duzini da me ne bi preterano bolela ramena od nezgodnog polozaja. Policijska stanica Majmi Bic, lepa, velika pa sva bela. Moderna. Mislim da se pojavljuje u video igri GTA. Video sam Jocu kad se igra.


U stanici ponovo pretres, oduzimanje licnih stvari, kaisa, pertli, pa smestaj u super oskudno uredjenu celiju. Niko mi ne prica kakva je moja dalja sudbina. Da li cu i kada moci da obavestim nekog od mojih da sam u zatvoru? Ne dolazim u sansu da pitam. Nezgodna je takva neizvesnost. Bas nezgodna. Setam po celiji 4x4 nervozno. Cuveni osecaj "sta mi je ovo trebalo?".

Prozivaju me, izlazim iz celije. Pokazu mi nacrtan pravougaonik na koji da stanem. Stavljaju mi plasticne lisice. One zubcaste trake sto kada ih stegnes nema skidanja dok se ne pojavi neko sa kljestima. Prozivaju jos dva tipa stavljaju im lisice i vode nas kroz neke hodnike. Dolazimo do kombija za prevoz zatvorenika. Neko mi rece da nas prebacuju u zatvor u Majamiju. Dva policajca mi pomazu, onako vezanom da udjem u kombi. Kapiram da je kombi podeljen po duzini i da je mnogo manji nego sto sam ocekivao. Ulaz je minijaturan kao u ulaz oklopni transporter. Ja se zaglavljujem, onako sa rukama na ledjima. Panduri se ne zbunjuju lako. Mic po mic ugurase me u minijaturnu zatvorenicku kabinu kombija. Tras! Zalupise se vrata od kombija. Mrak, zagusljivo. Postaje toplije. Postaje vruce. Znojim se. Opet napad klaustofobije. Ovog puta pravi napad. Osecam kako mi srce snazno lupa, vreo znoj na celu i leden znoj niz ledja. Zidovi kombija se neprestano priblizavaju kao presa u nameri da me zgnjece. Cujem sebe kako glasno disem. Nesto zuji. Hvata me panika. Iz tog stanja me prekida glas matorog tipa koji sedi do mene.

"Sada ce da nas voze do zatvora u Majamiju. To je 20 minuta odavde. Opusti se."

Vidim covek iskusan. Probam da se opustim. Ide nekako. Cak sam i uspeo da izvucem levu ruku iz lisica!? Sada sam opusteniji. I napokon je kombi krenuo.


I bas kao sto je rekao stariji kolega pritvorenik, eto nas posle 20 minuta negde. Stali smo. Na brzinu guram ruku u lisice. Otvaraju se vrata kombija i prvo mene vade. Interesantno je da kada sam izlazio kroz onaj isti majusni otvor izasao u delicu sekunde. Kao da se otvor rasirio ili ja skupio. Svasta se desava prilikom prevoza zatvorenika. Postrojavaju nas u dvoristu zatvora. Oko nas visoki zidovi pa onda bodljikava zica, cini mi se do neba. Aha, tako dakle izgleda zatvor. Disem fin topao vazduh noci u Majamiju. Panicni napad je daleko iza mene.

Ulazimo u zgradu zatvora. Sledi ponovo pretres, pa slikanje, "utisci" prstiju i dlanova. Dobijamo novo ruho. Narandzaste zatvorske kombinezone. Ja od uvek zeleo da imam jedan takav ali se nisam posebno obradovao. Jednog po jednog, onako narandzaste, nas odvode u nekakvu prolaznu celija sa dva reda klupica 8 x 5 m. Prepuna. Naravno smrad, prljavo, zidovi ispisani na spanskiom i engleskom. Prvih pola sata stojim i gadim se atmosfere. Pricam sa jedinom normalnom facom, jednim finim gospodinom. Kaze da je vlasnik lanca zlatara i da je malo popio kada ga je zaustavio pandur. Kaze da mozes da budes i Bus licno, ako te zaustavi policajac pijanog moras da provedes noc u zatvoru. Kaze da ne brinem, da ce da nam sude ujutru i da ce vecinu da puste!?

Sudjenje!? Zamislio sam se tvrdo!

Nas razgovor je zamro kada je zlatar nasao parcence slobodne klupe da sedne. Kada mi je dosadilo stajanje a i pocele noge da me bole potrazim mesto da spustim svoje umorno, zatvorenicko telo. Nemam gde da sednem, jer oko 4 nocu/ujutru neki od kolega zatvorenika leze na klupi i zauzimaju po 3 mesta. Potapsem jednog po ramenu, probudim ga i pokazem mu da mi napravi mesto. Ignorise me. Zatvorio oci i pravi se da spava.

"Amigo ajde da se mrdnes da sednem!"

On otvorio jedno oko, ovoga puta, i jos brze ga zatvorio. Uvatim ga za kragnu i pantalone i onako sanjivog bukvalno bacim sa klupe. Da bi realnije opisao situaciju moram da kazem da sam bio daleko najkrupniji u celiji i da je sledeci najkrupniji bio laksi od mene 50 kila. A ovaj nije bio od krupnijih. Elem legnem na njegovo mesto i pocinjem kao da dremam. Ne brinem za njega jer znam da je nenaoruzan i ako me napadne necu imati ama bas nikakav problem. Nego me muci nesto drugo. Kapiram da je temperatura oko 13 - 14 stepeni. Dakle ladno za majcu. Prehladno a nema nacina da se zastitis. To im valjda nekakva fora da drze zatvorenike mirnim. Mislim da sam uspeo onako promrzao i da dremnem. Najvise me mucila neizvesnost. Nemam pojma sta se dalje desava.

U zoru sledi premestaj u celiju sa krevetima na sprat, oko 50 kreveta i 70 zatvorenika. Nema jastuka i pokrivaca, samo tanani dusek od materijala kao kamionska cirada.Vidim da se nije radilo na luksuzu. Nema prozora, neema dnevne svetlosti. Atmosfera "kao u zatvoru". Vrlo teskobno i ledeno.

I naravno odvratna ekipa. Hispanci i crnci. Situacija kao u filmovima, ali se nisam nesto osecao ugrozenim jer su to sve oni lajt robijasi. Laksi prekrsaji, izbegavanje placanja necega, tuca i slicno... Paznju mi privlaci nekoliko telefonskih govornica. Dakle istina je, imamo pravo na besplatan poziv. Mislio sam da je to holivudska fora. Ali nije. Na zalost legendarni besplatan poziv mi nije mnogo pomogao. Ukapirao sam da ja sve brojeve telefona imam pohranjene u mom mobilnom telefonu. Neznam ni jedan napamet. Zapravo znam samo svoj broj. Neverovatno! Ne mogu da se setim ni jedanog drugog broja. Bas bedak.

Vrteo sam se tu oko telefonskih govornica kao kuce oko kasapnice. Sve se nadam seticu se necijeg broja. Slaba vajda od toga. Setam se po celiji. Opa! Provalim jedan prazan krevet i odmah uguram se da dremam. Da cuvam energiju. U rekordnom roku se uspavljujem. Iz slatkog zatvorenickog sna me budi glas:

"Sinjor to je moj krevet."
"Pa ja ga necu odnesem. Da dremnem malo, pa je opet tvoj."
"Dobro, dobro..."

Nastavljam da dremam. Skoro da mi nije ladno. Navikavam se na zatvorske uslove.

Iz dremke me budi glas nekog ko urla. To je sobni "cata". Postrojava nas u red za rucak. Klopa solidno izgleda ali mi se ne jede. Dajem svoju porciju tipu u cijem krevetu sam odseo. Ipak sam ispao fer prema njemu.



Oko 2 popodne, nas 30 vode u sudnicu koja je samo zidom razdvojena od celije (po tome zakljucujem da je ovo lajt zatvor). Sedimo ledjima okrenuti sudiji koji se pojavljuje kao u "Zvezdanim stazama" na video bimu. Ne mogu da verujem da nam sudi "virtuelni" sudija. Ko zna gde on sedi. Gospodin sudija nas gleda preko kamera. Mozda nas i ne gleda uopste. Zapisnicarka procita predmet optuzbe, optuzeni stoji mirno ispred platna video bima. Sudija prokomentarise ukratko i vrlo cesto bez saslusavanja optuzenog donese presudu. U proseku sudjenje traje oko 2 minuta. Dok sam cekao svoj red vezbam najtuzniju mogucu pricu o samohranom ocu, veteranu vijetnamskog rata, davaocu krvi, skautu... Bas sam spremio svoju Hasku odbranu kad dodje red na mene. Stojim ispred platna kao da je pozorisna zavesa. Spremio sam srceparajuci monolog. Pravim dostojanstveno tuznu facu. I evo ga, pojavljuje se sudija na platnu. Znam za ulje na platnu ali za sudiju na platnu nikad nisam cuo. To njemu ne smeta. Sa izrazom dosade, sudija sumira moje prekrsaje:

"Voznja bez dokumenata, voznja sa suspendovanom dozvolom, bucan motor,... Case dismissed!"

Ne verujem svojim usima. Nisam imao prilike ni slova da izgovorim, a slucaj se obustavlja!? Juhuu! Zivela sloboda.

Odvode nas nekoliko do celije za pustanje. Cekamo nekih pola sata. Svi veseli. Atmosfera samo sto se ne pobratimimo. Vracaju mi stvari medju kojima dragoceni mobilni telefon. Dok cekam taksi zovem moju vernu ljubu Jovanu koja je verovatno isprepadana mojim odsustvom u nasoj bracnoj postelji. Dok je tesim kako je sve bilo uredu saznajem da je moj gazda, trideset jednogodisnji milijarder izdao nalog svom timu advokata da me oslobode kako znaju i umeju. Jadni sudija nikada nije imao takve "ajkule" od advokata u igri pa se predao bez borbe. Pojma nisam imao da me gazda bas toliko voli. Lepo je imati mocne prijatelje.

Dolazak kuci, zagrljaj zene i dece je nesto prelepo. A i przenija sa slaninicom nije za pocenjivanje. Jos jednom: Zivela sloboda!


Uzgred, nedavno je Paris Hilton zbog ponovljenog prekrsaja voznje sa suspendovanom dozvolom provela 45 dana u zatvoru. I to ko? Cerka multimilijardera. Ja sam odlicno prosao.


U sustini veoma vredno, odvratno, zivotno iskustvo. Stavio sam sebe u ulogu novinara i na neki, mozda cudan, nacin uzivao u odvratnoj situaciji posmatrajuci je kao da se ne desava meni. Tako da mi je po malo bilo interesantno "unutra". Od tada postujem maksimalno sve zakone. Sistem me je vratio na pravi put.


Odmah sam preduzeo akcije da skinem suspenziju sa moje vozacke dozvole i platio oko 600$. Zatim sam odlucio da ne vozim sa srpskom dozvolom i da polazem za americku. O tome u drugoj prici