Музика је свет за себе.
Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено, лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и опијата, с тим што, за разлику од њих, он уму нуди опажања која прате, миг по миг, спољашње надражаје. Слушати је скоро што и разумети. Процес кроз који пролазимо код математичког или дијалектичког размишљања зове се разумевање, јер се притом природан низ погодно преводи у идеалне термине. Логичке везе чине се оправдане саме по себи, док се чињеница да их сагледавамо овде и сада, са више или мање лакоће, приписује приземним разлозима. Звук прилази овој врсти идеалности; нуди чулима нешто као опипљиву структуру објекта. Скоро је математичан; али као и математика, погодан је само јер је апстрактан; и док открива тачку по тачку једну линију постојања, оставља много других, које су у ствари испреплетене с њом, потпуно изван разматрања. Музика је, у складу с тим, као и математика, скоро свет за себе; садржи целу скалу доживљаја, од чулних елемената до крајње интелектуалних хармонија. Али ова потоња егзистенција, овај живот у музици, није само сена другог; поседује своја узбуђења, пулсирајуће алтернативе, своје изненађујуће преокрете; њена апстрактна енергија преузима толико телесности да се у свом налету или повлачењу чини страственом као било која животна победа или морална драма.
Оправдава сама себе.
Да добовање звукова у уху може имати такав значај чињеница је која би требало да замисли филозофе који покушавају да објасне свест кроз њену утилитарност, или оне који инсистирају да физички и морални процеси одвајкада марширају само упоредо. Музика је у суштини бескорисна, као живот сам: али обоје имају идеалну надградњу која им даје сврху. Да начин на који залудни звуци протичу заједно може значити толико много тајна је истог реда као и брига духа да одржи одређено тело у животу, или да тај живот даље пропагира. Такав интерес је, с апсолутне тачке гледишта, потпуно неоправдан; и све док се природна основа и изражајна функција духа не сагледају, ова је тајна збуњујућа. Заправо, редослед вредности обрнут је редоследу узрока; а искуство, у коме су све вредности отелотворене, идеални je резултант, и сам несавршен, сила којим се може обременити. Уживање у музици је свеобухватно; чини корисним органе и процесе који му служе. Ови посредници, кад подржавају свестан интерес у деловању, дају том деловању прве одсјаје оправданости, и допуштају га у сферу рационалног. Баш као што жива тела стварањем воље решене да их одржи додају вредност и моралну функцију свом равнотежном стању. Узалуд је питати с којом се сврхом недре постојања, или бивају важна; та сврха, да би то била, морала је већ бити важна неком постојању; и једино питање које се може поставити или одговорити је коју препознатљиву важност, коју идеалну вредност, стварна постојања обухватају.
Витална је и пролазна.
Ми дишемо, те смо стога и заинтересовани за дисање; и није чудно што, изложени сложеним музичким сензацијама, и њих схватамо озбиљно. Људско ухо препознаје звуке с лакоћом; оно што је у стању да чује толико је разнолико да се његови елементи могу додавати без забуне, или могу чинити низове са сопственим значајем, који се могу ценити или памтити. У свету ока појављују се, такође, јасне разлике и односи, те је стога оно омиљени орган интелигенције; али оно што музици даје повишену емоционалну моћ је њена предност у ритму. Време је медијум који призива емоције више него простор. Будући да је сам живот проток, мисао и деловање, има нечег природно горућег, што зауставља дах, у свему што тече и распрострањује се. Видљиви свет нуди себе нашој пажњи с извесном лењом равнодушношћу. "Разгледај ме," чини се да каже, "ако желиш. Ја сам ту; а чак и ако прођеш сад и доцније се предомислиш, ја ћу можда још бити ту." Свет звукова говори неодложним језиком. Увлачи се у саму нашу бит, и није музика та која нас помера, већ се ми померамо с њом. Ритмови обузимају наш телесни живот, да га убрзају или продубе; и ми морамо постати или оглушени или заробљени -- сасвим.
* * *
Ово је мали исечак из Сантајаниног вишетомног дела "The life of reason". Сантајаниним филозофским гледиштима се приговарало ово или оно, али му још нико није оспорио лепоту стила и језика. Један од разлога што сам превео овај мали делић је управо та лепота, а други је што ме заинтригирала мисао о неодложности звука и моћи над нама, виталности која проистиче управо из те његове привидне слабости -- пролазности.
.