Ljubljana - najpošteniji grad na svetu

15. decembar 2008. | 14:59 | Izvor: B92

Ljubljana -- Ljubljana je najpošteniji grad na svetu, pokazao je praktični test novinara revije "Riders Dajdžest".

Novinari revije "Riders Dajdžest" su, nezadovoljni rezultatima ankete na pitanje "Da li biste vratili novčanik ili mobilni telefon, ako bi ih našli?", odlučili da sprovedu praktičan test na ovu temu i to širom sveta. Novinari su u brojnim svetskim metropolama "izgubili" 30 mobilnih telefona i na policijskim stanicama čekali da vide koliko će se poštenih nalazača javiti da donese nađene telefone.

Od 30 "izgubljenih" mobilnih telefona u Ljubljani je vraćeno čak 29, čime je Ljubljana dobila titulu najpoštenijeg grada na svetu.

Na drugom mestu, sa 28 vraćenih telefona je Toronto, a za njima su Seul, Stokholm, Mumbaj, Manila, Nju Jork, Helsinki, Budimpešta i Varšava.

Koristim ovu priliku da iznesem nedavno iskustvo iz Beograda, koji doduše nije bio obuhvaćen gornjim praktičnim testom novinara revije Readers Digest. Elem, onomadne u vreme Sajma knjiga, Moja najbolja drugarica i ja ostavimo Žmua i gomilu dece, sednemo u njenog autića i na sabajle otperjamo na pijac. Kalenićev naravski. Ikebana na nogicama. Tu se nas dve napazarimo samo tako, nerealno digavši očekivanja poljoprivrednih proizvođača za naredni period i sve grickajući pekarske proizvode iz šuškavih kesa, krenemo nizbrdački ka spavaćoj idili.

Naravno, usput upadnemo u nekoliko prirodnih asfaltnih promena u formi blatnjavih rupčaga veličine olimpijskih bazena i stupimo u verbalne seksualne odnose sa porodicama likova koji štede struju na žmigavcima. Probijemo se nekako do sokaka Moje najbolje drugarice, koji svojim uličnim padom konkuriše strminama Triglava, uspemo da nađemo mesto za parkiranje i počnemo da vadimo kese za uši.

Taman kad se Najbolja drugarica okitila kesama kao potrošačko neekološka jelka, a meni se jedna ruka već otegla do kolena u povratku rođačkim majmunskim korenima, ja se opsetim Žmua, koji je ne samo obećao, nego i potpisao da će mi pomagati i u dobru i u zlu i u povratku sa pijace. Spustimo nas dve one kese mestimično naokolo, Najbolja drugarica se samoinicijativno delegira za raspravu sa mimovozećima, koje »Manemoj, smeta ti, što si mi fini...« ometaju naše kese sa peršunima, cveklama i ostalim povrćno-voćnim rodom matične Srbije.

Uspemo nekako da izbunarimo moj mobilni sa blagim tragovima surutke i vode nakapale sa cvećnih buketa, bez kojih Moja najbolja drugarica ne napušta pijac ni slučajno i tu ja tresućim prstima ukljucam Žmua. Umesto njega javi mi se muški bariton u formi znaka pitanja. Ja promumlam izvinjenje i uz podsticaje »Šta tu radiš dva sata, kao da zoveš Australiju« od strane Najbolje drugarice, ja opet pozovem Žmua. Bariton ovaj put odmah zavapi pitanje da li ja poznajem vlasnika? Vlasnika čega? Vlasnika telefona mobilnog na koji zovem...Tu ja ukapiram u čemu je fabula radnje...Žmu je opet posejao telefon...a pošteni nalazač čeka da nabavi njegov broj...Čuj poznajem?! Nije da ja njega poznajem, nego sa'će i on mene da upozna, što bi rekao moj Tata i to sa one gore strane.

Kese smo odvukle same. Bez lifta. I bez Žmua. Prve reči Moje najbolje drugarice, formirane od duboko udahnutog hodničkog vazduha u stanu, upućene mom sveže probuđenom i još nežno nesnalažljivom u realnom svetu Žmuu, su bile: »'De ti je mobilni!?« Za njom sam priduvavala ja, za mnom šargarepe u kotrljanju i planinski potočić vode iz gore pomenutih buketnih ljubavi Moje najbolje drugarice. Žmuu se lepo sledio onaj još spavaćivi osmeh, a pidžama mu se u trenutku ispeglala od strave. Ako iko gubi stvari to je Žmu. Nije što je moj, ali kad on počne da traži izgubljeno, oni iz Igara bez granica mogu da se pokriju ušima i ispumpaju sve gumene pčelice i raspuste vesele ekipe prijavljene za najnoviju epizodu javnog blamiranja.

Zaključak: Pošteni nalazač ne samo da je našao telefon, nego ga je Žmuu i doneo do naše zgrade, pred kojom se izvršila primopredaja. Dok smo nas dve, klečeći na gomilama kesa, virile kroz prozor i usput temenim očima verzirano registrovale mladu ekipu bose dečurlije, pišteći refren »Obuj se, sto puta sam ti rekla, gde su ti papuče, hladan je pod. Šalaj.«

Što se Ljubljane tiče, tu je poštenjački rekord odnela Nepoznata ženska osoba, koja je mog Žmua ganjala kao bog đavola više od mesec dana, pokušavajući da sa njim dogovori sastanak povodom povratka 100 evara. Slovima i brojevima – sto. Žmu, od kog boljeg testera za poštenje sugrađana nema, je na automatu pred kućom dizao pare. Doduše, digao je sopstvenu karticu, a pare zaboravio. Našla ih je pomenuta Nepoznata ženska osoba, koja je zatim zvala banku, predvidela sat korišćenja automata, banka potom pregledala spisak, pa onda zvala Žmua da da dozvolu, pa je onda Nepoznatoj ženskoj osobi dala broj Žmuov, da bi sirota žena potrošila više od 100 evra ganjajući Žmua do te mere da sam ja već posumnjala u njene poštene namere. Ako se ne varam, na kraju nije ni uspela da ga ujuri, što za njeno zdravlje nije ni loše, ako mene pitate, jer ona je našla samo pare, a ja sam našla njega mnogo ranije...pare je nakon duže telefonske sednice ostavila na dogovorenom mestu...

To o parama...i telefonima...mada ne bih savetovala budućim testerima poštenja da sličnu proveru rade biciklima. Da su rasuli 30 bicikala po Ljubljani, od tog broja bi zauvek bio izgubljen - 31.