El condor pasa

Ja sam kondor. Veliki, mocni. Letim iznad Anda, tamo gde niko ne moze. Gledam svet sa ove visine, tako je mali, tako je smesan. Letim i razmisljam…koliko bih visoko mogao kad bih hteo…

Ponekad zamahnem svojim krilima, cisto da uhvatim vazdusnu struju. I to me mrzi, ali eto, mora se. Letim iznad planina, iznad oblaka, iznad svega. Samo je sunce iznad mene, miluje me svojim zracima. Dole, daleko dole, ljudi neki, ljudi mali. Mrze se i ubijaju. Ratuju nesto. Oko necega. Ne znam razlog, ni ne interesuje me. Njihova stvar, ja ih gledam i smejem se. Oni su dole, a ja ovde, tako daleko od njih…ja slobodan, oni zarobljeni…

Letim slobodan, letim mocan…letim ponosno i divim se sebi. Tako sam veliki, tako sam jak. Letim i pitam se…koliko bih mogao visoko…kad bih jednom pozeleo…

Tek ponekad moram da se spustim. Cisto da pojedem nesto. Ne biram, uglavnom jedem ostatke neke, nije me briga. Jedem da bih jeo, da bih preziveo, ne jedem iz zadovoljstva. Onda opet zamahnem krilima svojim…i opet sam visoko, i opet sam najjaci, najmocniji…opet sam kralj neba. Gledaju me neki sto su dole…pevaju mi neku pesmu, lepa pesma, godi mojim usima. Pevaju jer mi se dive, ti mali neki, dole. Ja kralj neba, oni sluge zemljine

Sunce przi, gledam ka njemu…tako je daleko, da li bih mozda…mozda mogao i do njega? Pa ja sam kondor, ako ja ne mogu, ko moze? Ali me mrzi…lepo mi je i ovako…

Moj je zivot letenje. Moj je zivot u oblacima. Jer ja tako volim. Znam da bih mogao jos vise da poletim, neke nove visine da spoznam…znam da bih, ali necu. Meni je ovako lepo. Znam, doci ce dan kad cu pasti dole, kad cu se sudariti sa onim od cega bezim. Ali ne marim. Dok imam ova krila, dok je moje perje zdravo, letecu i uzivacu…jer ja sam kondor…tako mocan, tako lep…tako svoj…