Apsolutno negativno

Moj je život par-nepar. Jedan dan lepo, sledeći je sranje. I tako godinama. Ravnoteža sreće, svemirska pravda. Više ni ne uživam u onom lepom, kad znam da mi sleduje kontra efekat. Akcija-reakcija. A desi se da naiđe lep period, malo duži...umesto da uživam sve više i više, ja tonem u depresiju, razmišljajući o periodu životne tame koji neumitno dolazi...mada znam da ne bi trebalo, mada sam dovoljno pametan za takvo razmišljanje. Znam, a činim suprotno. Budalaština moja i samo moja. Carpe diem i Memento mori...

Nije da se plašim bez razloga. Sećam se perioda od pre sedam godina, kad mi je život naprasno krenuo na bolje...i to na svim poljima. Nirvana, samo tako se može to opisati. Uživao sam u tome par meseci, najlepših u mom životu. I onda, naravno...dovoljno je reći da sam osam meseci za krevet prikovan bio, osuđen na kućni pritvor, osuđen na beskrajne razgovore sam sa sobom. Osuđen na...put kojim se ređe ide. Teško iskustvo za mene, životna škola. Zato danas tako i razmišljam. Zato ne slušam ono...Carpe diem...i Memento mori...

Svestan sam da je skoro svima tako. Retko ko je u deljenju karata dobio ručni hand, ili poker kečeva. Uglavnom svi igramo sa parom trojki i nadamo se da će blef da upali. Ponekad dobijemo džokera, pa slavimo, onda sledeću ruku ništa...i tako u krug. Razlika je samo u pogledu na karte...moj je pogled postao suviše crn, to me užasava. Večiti sukob sa emocijama, neispoljavanje sreće kad je ima, nepokazivanje tuge kada savlada. Totalna ravnodušnost spolja, unutra ofanziva. I to ne vodi ka ničem dobrom, znam. A kad bih samo mogao da slušam ono...Carpe diem...i Memento mori...

Jer ne uživati u svakom danu je greh, a ne plašiti se smrti je nenormalno. Grešan sam i nenormalan. I još štošta pride. Da bar nisam toga svestan, valjda bi mi lakše bilo. Ovako...znam a ne znam, pametan a glup, sposoban a nesposoban...mlad...a u duši tako star. Oprosti mi Gospode moje grehe...molim ti se...