pARTicipacija from Jasmina Tesanovic on Vimeo.

Nakon najnovijeg fudbalskog derbija organi gonjenja uhapsili jos 24 huligana zbog divljanja po ulicama i strpali ih iza resetaka. I to je u redu.

Domaci korisnici fejsbuka vec duze vreme vode pravi PR rat preko dve grupe na ovoj mrezi, glede jednog drugog zvezdinog huligana, gde se jednoj grupi zahteva pravda za Urosa, a u drugoj se, pak, tvrdi da je pravda stigla Urosa, decka koji je pokusao da nahrani zandara u civilu zapaljenom bakljom i koji je osudjen na 10 godina bukagija.

 

Strucna, manje strucna, nestrucna, laicka, dobronamerna i zlonamerna javnost jedinstvena

 

There is no need to state the obvious - T.S. Eliot

Ovaj trik sam naučio od gordanac: napišes blog sa engleskim naslovom, i onda je vidljiv na naslovnoj strani mnogo duže. A ja želim da ovaj blog bude vidljiv jer će, nadam se, nekome biti od praktične koristi. Zato sam mu stavio takav naslov.

Kad je svakodnevno korišćenje kompjutera u pitanju, svi smo mi samouki.
OK, skoro svi.
Desi mi se nekad da

Neverovatno, ali unazad 20 godina Srbija ponavlja greške tako što ne ide u susret događajima, ignoriše predviđanja, pa zateže gde treba i gde ne treba do pucanja i onda naglo popušta više nego je od nje i traženo.

Kada je Kosovo u pitanju dovoljno je navesti da je posle odbijanja sporazuma iz Rambujea prihvaćena mnogo nepovoljnija varijanta, a da ne govorimo da je zemlja bila i bombardovana. Sličan primer je i sa Z-4, kada je Babić jurio Galbrajta da ga potpiše ali je već bilo kasno.

Kada je u pitanju EU prvo smo kao svim silama molili i tražili

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

Sanjati san je poželjno! Kad odsanjaš...udahni punim plućima realnost oko sebe. Boli, ha ? It hurts like a sonofabitch!

Prava suština sanjanih i odsanjanih snova, nalazi se mnogo višlje od onoga o čemu se ustvari sanjalo. Ona je večito nadahnuće, zato što se graniči obično sa nemogućim. Ako se misli na nešto drugo, što ima dobre šanse da se ostvari u budućnosti, tj. sve se podredi ostvarenju toga , onda to i nije san, nego plan.

What, then, is a travelling mind-set? Receptivity might be said to be its chief characteristic. Receptive, we approach new places with humility. We carry with us no rigid ideas about what is or is not interesting. We irritate locals because we stand in traffic islands and narrow streets and admire what they take to be unremarkable small details. We risk getting run over because we are intrigued by the roof of a government building or an inscription on a wall. (Alain de Botton: The Art of Travel)

Uz malo, ali sasvim malo, preterivanja moglo bi se reći da na celoj trasi tramvaja 41 nema ničega što bi se moglo nazvati lepim, ili što bi moglo privući posebnu pažnju. Tramvaj polazi od Trga slobodne štampe i ide na jug, odnosno jugozapad, uz nepregledne nizove zgrada koje su nekad, pre tridesetak godina, važile za novogradnje. Njihove sive fasade, sa pojedinim intervencijama u drugim bojama koje su se u međuvremenu pretvorile u sivu, ne deluju posebno inspirativno. Zahvati na zgradama ne idu dalje od na najrazličitije načine zastakljenih balkona, koji ih verovatno objektivno čine još ružnijima nego što su bile namenjene da budu. Divlje parkirani automobili i najrazličitije trgovine i pijace, neke male a neke veće, takođe ne doprinose preteranoj lepoti pejzaža. Hondina prodavnica, benzinske pumpe, neugledne pekare i razni kiosci sa brzom hranom, poneka pivnica, zubarske ordinacije i apoteke, male samoposluge, i to je uglavnom to.

Jos uvek sumiram utiske i sklapam kockice. London mi je tako blizu a tako daleko. Celo popodne drzim otvorenu stranu da unesem tekst i prosto ne znam sta da pisem. Znam da cu mu se vratiti, i obici jos jedan deo i proziveti jos malo atmosfere nekog novog kraja i neke nove slike. U svakom slucaju, ovim tekstom cu zavrsiti za sada svoju pricu o ovom putovanju ali cu na kraju staviti tri tacke kao most nekom novom tekstu i iskustvu.

Ovaj put cu pisati o samom povodu mog odlaska u London i celom toku boravka. Naime povod moje posete je bila Medjunarodna konferencija Evropske asocijacije

 

            (Iz ciklusa: priče za kišna nedeljna popodneva)

             Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik i bio je mrtav. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt.

             Tog majskog jutra baš ništa nije ukazivalo na njegov skori kraj. Nikakvog znaka, maglovite primisli, ni ružnog sna nije bilo ni prethodnih dana. Bio je dobrog zdravlja,

 

Vozio sam vec skoro ceo dan. Kuma je sedela do mene i nadoknadjivali smo godine i godine propushtenih razgovora. Devojchice su nas zabavljale sa zadnjeg sedishta. Vesele i chavrljave, bilo im je izmedju sedam i devet godina, tri njih, svima prvi put da idu na more. Mislio sam kako je ovih zadnjih desetak godina bilo prokleto. Kad je meni bilo devet godina ja sam vec devet puta bio na moru. Verovatno i vishe od devet puta.

Nije lako kada roditej zna da je njegovo detinjstvo bilo jednostavnije i lepshe nego ono shto je ponudio svojoj deci. U nashem sluchaju, cela generacija

 

Poslednja godina XX veka bila je za Srbiju hvatanje poslednjeg voza na relaciji prošlost - budućnost, odnosno Azija - Evropa. Dogadjaji od 5. oktobra 2000. zapravo su dovršen, zaokružen 9. mart 1991. Da se tokom devetomartovskih demonstracija na početku decenije išlo do kraja, odnosno da se posle osvajanja srpskog parlamenta krenulo i na zgradu RTS-a, tada TV Beograd, istorija Srbije ne bi bila toliko krvava i tragična kao u "godinama raspleta" koje su usledile.

Glavni akteri devetomartovskih "gibanja", pored opozicionih beogradskih intelektualaca, čiji je simbol bio

Стари текст

 

 

 

 

Leto je prošlo, ona moja agencija, gde srećem ljude sa različitim problemima, počela je da radi. Dakle, ništa se nije promenilo, ljudi imaju sve više i više problema, a ja sam prosto zatrpana pismima. Mogu vam kazati, da u svemu prednjačimo, mi žene. Svakakve mi se javljaju, ali iako su one mahom my feminine inspiration, božemioprosti, s nekima od njih ne mogu da izađem na kraj. Evo ova na primer! Piše...

Draga moja,

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

 

Srk...

Listam Blic, srkućem kaficu, i pogledom prelazim preko krupnih naslova...

Srk ...

Pa tako čitam da je g. Borisu Tadiću posle istorijske rečenice '' Hapsiga '', u Berlinu uručena nagrada ''Kvadriga ''...tako ti je to u politici...j...ga...

Srk ...

Radikali se pocepali na naprednjake i nazadnjake...pa tako saznajem kako je naprednjaka nazadnjak pljunuo u lice...a ovaj je nazadnjaka šutnuo u d.pe...sve u skladu sa političkim programima koje zastupaju...

Srk ...

 

                                   RODITELJI U CRNOM

                       Saopštenje za javnost, Beograd 4.10. 2008. 

     ČETIRI GODINE OD TRAGEDIJE U TOPČIDERU-STOP ZABORAVU

Prdedstavnici udruženja roditelja, rodbine i prijatelja civila i vojnika postradalih od devedesete naovamo pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima - RODITELJI U CRNOM će se  sutra, 5. oktobra 2008. u 11 časova okupiti ispred ulaza u kasarnu