Večeras dupli program u mom blogodvorištu:) Jedan poziv na izložbu i jedno lepo pismo:

08.04.2014. - 26.04.2014.
Gordana Ilić: Ukradene senke

8. aprila u 19. sati u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca, Studentski trg 5., otvara se samostalna izložba crteža Gordane Ilić, pod nazivom, "Ukradene senke".   

                    Zadovoljstvo da mi bude gošća ovog puta mi pruža Kristina K.

                   Nemam hrabrosti da izađem u javnost i tražim povraćaj novca koji smo moji roditelji i ja uplaćivali u RFZO fond. Htela bih da se  javno odreknem usluga državnog zdravstva pod uslovom da dobijem svoj novac  i da biram gde ću i kako da se lečim.

                   Onda bih rado tražila  i povraćaj novca koji dajemo za zaštitnike pacijenata. Ova institucija nije zaživela, bar ja nemam nikakva pozitivna iskustva u moja tri pokušaja da na ovaj način ostvarim  neko pravo. Prvi put daleke 2007. godine, dokaz je i članak objavljen u dnevnom listu Danas. Drugi put je nedavno kada sam dobila neke umirujuće dopise mejlom na ozbiljnu primedbu da pečat lekara nije važeći, te su u apoteci odbili da mi izdaju lek za teško bolesnu majku.

Desničari često kažu da ih narod podržava, da ih većina Srbije podržava u njihovim idejama... i onda naprave najveću glupost, jer su alavi na političku i svaku drugu moć, pa izađu na izbore. Izbori su pokazali da ih narod ne podržava, da većina Srbije ne podržava njihove ideje, da im je toliko mali da čak ne mogu da se približe cenzusu sa nekoliko koalicionih partnera! Što bi rekli ljudi, slepci.

SNP „Naši" su poslednjih nekoliko nedelja bili aktuelni jer su pisali spiskove srpskih izdajnika. Moraju nekako svojim finansijerima da dokažu da imaju makar neku svrhu. To im naravno nije bilo dovoljno, te su se dosetili da bi bilo odlično da i druga strana izađe s nekim spiskom, koji bi njih svrstao među velike igrače! Ko bolje nego LGBT aktivisti, oni su ionako omraženi.

Оља је свакакве доводила у емисију и те емисије су свакакве биле али давно није била толико примитивна (ако је икад и била и мислим на емисију) као јучерашња. Човић и Вујошевић су савршено забавили спрингеровску публику, препуцавали су се на радост пука... да је пала и нека размена шамара било би скоро па савршено (савршен сценарио

"Атомски здесна” је једна од најапсурднијих и, стога, најшармантнијих команди из пешадијске обуке „покојне” ЈНА. Када атомска бомба пада с десне стране, војници се баце налево и обрнуто, па преживе. Мени је било згодно да употребим ту команду како бих рекао да смо сви ми дочекали капитализам на ногама, насмејани, нико није „залегао” и сви смо „погинули”.

Život je težak.

Tako počinje jedna od onih knjiga iz popularne psihologije koje su bile tako popularne devedesetih. Ništa novo ni revolucionarno, rekao sam tada sebi. Svi znamo da je život težak, zato što ga živimo i zato što nam je - velikoj većini bar, neko bi rekao 99% nas - težak.  Treba se boriti, puno raditi i odricati se, da bi ti život postao podnošljiv i eventualno kvalitetniji. Poenta ti postaje da nađeš ljubav i dobar posao i dobro društvo i neki hobi i to ti onda ulepša tvoj svet i daje mu neki viši smisao.

Onda dođu deca i počinješ da živiš za decu i borba se nastavlja ...

Poštovani gospodine predsedniče,*

danas je dan studenata! Već neko vreme planiram da napšem jedno odvoreno pismo koje naravno neće biti upućeno samo Vama. Iako se direktno obraćam u njemu Vama možda se najmanje odnosi na Vas. Mislim da bolji -simbolični dan od današnjeg nisam mogao da izaberem. U Vašem obraćanju studentima danas uočio sam nekoliko stvari koje mi smetaju. Naime, rekli ste da studije treba da se završavaju u roku i da se ''studenti sa studijama ne igraju.'' Sve je to lepo da recimo živimo u Nemačkoj i da većina nas studira na Humboltu. Međutim Vi ste predsednik Srbije i kod nas Fakulteti malo drugačije funkcionišu.

               Uzaman se gospa Mira trudila da živi u skladu sa svojim imenom. Takvo štogod joj nikako nije polazilo za rukom, ma koliko pokušavala, a Bog i duša, trudila se zbilja od sveg srca. Dokle god joj je pamćenje dosezalo, večito su je proganjali nekakvi neodređeni nemiri: sačekivali je iza ćoška, provirivali iz prikrajka, zaskakali iznebuha niotkuda i najčešće ničim izazvani, skrivali joj se ispod jastuka umršeni u njene dobroćudne i blago naivne sanjarije, kuckali na prozor nestrpljivim prstima pretvarajući se da su kapi kiše, saplitali je, začikavali, provocirali, zbunjivali...

Уочимо проблем па смислимо решење, направимо план како га спровести, поделе се задужења, мере се пролазни циљеви и на крају се сумира шта смо све упропастили.

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose, kao gost bloger, iznosi svoje viđenje izazova manjinske politike u Srbiji.

Upravo se završio projekat Foruma za etničke odnose "Unapređenje manjinske politike u Republici Srbiji - u korak sa integracijom" zbog koga sam u poslednjih osam meseci ponovo proputovao Srbiju uzduž i popreko, razgovarao sa svim predstavnicima manjinskih zajednica i po ko zna koji put spoznao u kako raznolikoj zemlji živimo.

Međutim, zabrinjava me činjenica da većina naših sugrađana nije svesna raznolikosti naše zajednice već Srbiju doživljava kao dom srpskog naroda, a od ostalih građana, pripadnika nacionalnih manjina, se očekuje da daju odgovor na toliko puta ponovljeno pitanje: "šta hoće te manjine u našoj zemlji kada smo im sve dali?!"

Autor: Rodoljub Šabić

Kad je krajem prošle godine započeta akcija nadzora Poverenika za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti nad operatorima Interneta, „prognozirao" sam da nemamo razloga za optimizam. Naravno, nisam nimalo srećan zbog toga što se pokazalo da sam u pravu, nisam slučajno te rezultate na mom nalogu na Tviteru prokomentarisao sa „da se naježiš!" :(

Ni realizacija ove prve, pismene faze nije bila jednostavan zadatak. Za početak smo se morali suočiti sa, u Srbiji nažalost, hroničnim problemom "pouzdanosti" evidencija nadležnih organa (u ovom slučaju RATEL-a).

On vatru raspaljuje i kod posmatrača. Ravnodušnih nema.